Интервју: Владимир Кецмановић

[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]В[/dropcap]ладимир Кецмановић је један од најзначајнијих савремених српских писаца. његов роман Каинов ожиљак, који је написао заједно са Дејаном Стојиљковићем, један је од најчитанијих романа у Србији. За Српски глас, Кецмановић говори о Ниновој награди, Иви Андрићу, национализму, Младој Босни…
– Каинов ожиљак је ушао у шири избор за Нинову награду. Додела ове престижне награде увек је са собом носила поједине коментаре, а већ се говори о могућим добитницима. Како ви гледате на то?
– Као на тужну лакрдију која понекад зна да буде забавна, а понекад досадна. Како другачије карактерисати ситуацију у којој, чак и ако нисте прочитали ни једну књигу у конкуренцији, за барем три од пет чланова жирија унапред знате за кога ће да гласају!? То нема ама баш никакве везе са вредновањем књижевности, то је нека врста провинцијалног театра апсурда.
– Андрић је остао упамћен као тих, ненаметљив човек и изузетан писац. У књизи сте га оживели као дипломату који са Немцима преговара о трговини оружјем за тадашњу Југославију. Колико сте фикције употребили у роману?
– Историјски подаци у роману су аутентични, фикцију смо користили тамо где јој је место. Дакле, Андрић је заиста преговарао о том оружју, то му је спадало у опис посла.
– Са Дејаном такође радите сценарио за филм о Немањићима?
– То је прича која би пратила Стефана Немању и његове синове. Почиње са Немањиним детињством, а кулминацију доживљава у тренутку када овај војник и владар одлучује да се повуче из световног живота и следећи пример најмлађег сина Растка, одлази на Хиландар. Главни јунак те приче је, дакле, Сети Сава, који властитом родитељу постаје духовни отац.
– Како оцењујете годишњицу обележавања Великог рата у Србији и РС?
– И то се обележава хаотично, без система, као и све код Срба, ма на којој страни Дрине или света живели… Ево, управо се Филмски центар Србије, на нову 1915, сетио да уради оно што би свако нормалан урадио 2012. Тек сада је расписан конкурс за филм о Великом рату. Средства која се нуде су, наравно, недовољна, пропозиције су, наравно, непознате, а јавност је о конкурсу обавештена у два до дванаест, тако да припремити документацију могу само они који су претходно о свему били “неформално” обавештени. Елем, прасе се опет коље на божић, да би омастио брк онај коме је то унапред намењено.
– Да ли нам је у култури данас потребан “младобосански дух?”
– Тај дух представља највредније наслеђе којим ова култура располаже.
– Сарајево другачије гледа на годишњицу. Знамо да су и муслимани били део Младе Босне. Због чега данас такав заокрет?
– Због тога што су се данашњи муслимани одрекли највреднијег дела сопствене баштине. Они “тврди” у корист Саудијске Арабије, а “меки” у корист западног протектората.
– Већ годинама се говори о такозваним бхцс језицима. То је један потпуно исти језик, али га другачије називају. Чак се појављује и термин “србијанска књижевност”, а не српска.
– Па ако српски језик зовеш “бхсцг”, онда је логично и да српску књижевност зовеш “србијанском”. Када кренеш са идиотским аксиомом, даље можеш да будеш логичан и “практичан” колико ти је воља.
– Чињеница да данас када неко крене у одбрану Србије и српских вредности бива оптужен за национализам. Ти си често био део таквих прича. Због чега многима смета одбрана српских интереса?
– Ако изузмемо оне који су за борбу против српског самопоштовања плаћени или покушавају да за плату аплицирају – реч је комплексу силоване жене која почиње да се самооптужује.
– Колико су нам, кроз деценије и векове, трули југословенски компромиси и тежње донели несреће?
– Много.
– Како бисте оценили културу у Србији и шта би требало променити да се крене напред?
– Културна политика је огледало политике. А политика се, опет, не може битно применити без утицаја културе. То је зачарани круг. Уметници у свему томе не могу да ураде ништа више и не смеју да раде ништа мање него да стварају уметност. Писци су привилеговани чињеницом да им рад, за разлику, на пример, од рада редитеља, не зависи од комисија и жирија. Кад имаш написан и објављен роман у чији квалитет верујеш, можеш да се смејеш бедницима који мешетаре око све безначајнијих књижевних признања. Када ти мешетари не дају да снимиш филм – то већ није нимало смешно.
– Како оцењујете рад министарства културе?
– Приметан је труд да се створи основ за превазилажење мувања, које смо у овом разговору поменули већ више пута. Приметна је и жеља да се превазиђе идеолошка острашћеност у односу према уметности. Не постоји, међутим, спремност да се озбиљно бори за већи буџет за културу, без чега је, нажалост, мрка капа.

– На који начин сте са Дејаном успели да ускладите стилове, с обзиром да сте прилично различити у књижевном изразу?
– Ускладили смо се прилично спонтано, без чврстог договора. Ја сам, што свесно, што несвесно, тежио да се прилагодим класичнијем стилу, Дејан је, опет, користио неке моје фазоне, па смо се нашли негде на средини.

– Када је у питању књижевност у региону, колико је савремена српска књижевност значајна?
– Савремена српска књижевост је лошија од српске књижевности Двадесетог века. Ипак, и даље је далеко најозбиљнија у томе што се новоговором назива “регионом”.

Славиша Павловић, Београд