Piše: Slaviša Pavlović
Ćirilica polako umire. Nedavno su dva srpska dnevna lista (Politika i Novosti) započeli akciju da se umanji porez na izdanja na ćirilici, kako bi to sprečilo izumiranje pisma. Kao ljubitelj starih fotografija, imao sam priliku da vidim kako je Beograd izgledao pre Drugog svetskog rata i nigde nisam video latinicu na ulicama prestonice.
Ne mislim da treba biti isključiv, mislim da je lepa prednost što latinicu koristimo, ali uvek sam podržavao svaku akciju koja će pomoći da se očuva nacionalni identitet. A ćirilica je na prvom mestu.
Danas, kada se šetate ulicama Beograda, retko ćete naći ćirilični natpis iznad radnje. Gde smo, kako smo i na koji način izgubili želju za pismom, to ne znam, ali znam da mnogi ljudi sa kojima se viđam, razgovaram i sarađujem, ukazuju na bitnost ćirilice i potrebu da se sačuva. Nažalost, postoji ona druga Srbija, to jest oni koji su odmah osuli paljbu po listovima koji izlaze na ćirilici, kao da traže zabranu latinice. Interesantno, to su uglavnom latinični listovi, koji objavljuju tekstove i citate učesnika različitih skaradnih rijaliti emisija, pa su se verovatno zabrinuli da bismo svi, u tom slučaju videli koliko su zaista nepismeni i njihovi novinari, a i njihove zvezde o kojima pišu, jer reči koje često upotrebljavaju, kao i naslovi u njihovim tekstovima su engleske reči kombinovane sa padežima.
Među tim kritičarima bio je i jedan moj kolega, pisac, koji se podsmevao takvoj akciji, ponašajući se kao intelektualac širokog uma, evropskih vrednosti… Taj isti “intelektualac” je svojevremeno pregovarao sa bivšom vlašću, onom žutom, da ih u kolumnama ostavi na miru i prestane sa kritikama, a da mu oni naprave ustupak i “srede” mu da postane akademik, odnosno da uđe u SANU. Sreća pa je vlast 2012. otišla u istoriju, a intervju koji je pisac uradio sa tadašnjim predsednikom, piscu nije pomogao da postane akademik. No, zamislite koliko je njih tako dobilo titulu akademika? Koliko njih predstavlja naučno-kulturni vrh Srbije? E, upravo zbog takvih, ćirilici se odbrojavaju dani, ali će, hvala Bogu, u Srbiji uvek biti dovoljno kontraša koji će namerno da rade ono što nije “in”, kako bi rekli ovi što im je latinica u prvom planu.
Međutim, zašto biblioteke, državne ustanove, kulturni centri, pošto već pišu ćirilicom ne bi otkupljivali knjige isključivo na ćirilici. Za nekoliko godina, taj odnos bi bio jednak, jer bi i izdavači štampali na ćirilici. Nažalost, osim ova dva lista, niko se nije oglasio povodom ove akcije, iako mislim da bi ministarstvo kulture trebalo da podrži ili bar pozdravi akciju. Ali neće, jer ministra kulture ne interesuje ni nacionalni identitet, ni kultura, ni informisanje. On je neko, čiji je cilj bio da postane neko, a ne da uradi nešto, pa nije ni čudo što je tipičan predstavnik drugosrbijanaca, kojima je sve draže od sopstvenog identiteta.
Nažalost, koliko je takvih, kojima je bitno da budu neko na određeno vreme? Mnogo. Zato nam je ovako, kao da smo u lavirintu iz kog ne možemo da izađemo.
Ali, nije sve tako crno. Svi smo gledali mlade fudbalere koji su se popeli na krov sveta sa isto tako mladim selektorom. Nisu oni prvaci sveta samo zato što najbolje igraju fudbal, niti zato što su imali sreće, nego zato što su bili jedinstveni, shvatajući da će svako od njih biti prvak sveta samo ako Srbija postane prvak sveta. Njihova pesma, nakon pobede “Srbijo, volimo te” govori o tome kako vredni ljudi, čistih duša mogu da urade sve. Umesto da oni uče od starijih, oni uče starije, što opet daje neku nadu da će neki novi klinci biti ona prava slika lepe Srbije.
Postoji još jedan detalj, koji sam primetio, kao ljubitelj fudbala, a i bivši fudbaler. Kada je jedan odbrambeni igrač Srbije pogrešio, podigao je ruku u znak izvinjenja timu, a golman Rajković mu je pritrčao i poljubio ga u znak podrške, bodrenja… Ista scena, dogodila se pre više od decenije, u seniorskom timu, ali je tadašnji odbrambeni igrač reprezentacije udario i opsovao svog saigrača. Tim je naravno kasnije izgubio.
Dakle za velike domete, potrebno je jedinstvo. Nacionalno jedinstvo. Zato, ako mislimo da krenemo napred, učimo od ovih mlađih, jer od starijih izgleda nemamo šta da naučimo osim jeftinog politikanstva u pokušaju, poput nesuđenog akademika ili aktuelnog ministra, za koga sam načuo da će biti smenjen nakon prve rekonstrukcije. Međutim, kao što ćirilicu treba staviti u prvi plan, isto tako treba govoriti i raditi na nacionalnom jedinstvu koje je jedini spas za ovu nesrećnu i lepu zemlju, podsticati ga, pohvaliti dobro, a drugosrbijancima treba pružiti priliku da, osim kritike, pokažu nešto što znaju, pa tek da onda govore.
Kakva bi tek tada tišina nastala.
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs
