Пише: Славиша Павловић

Своју земљу сам увек посматрао као тек рођено дете, коме треба помоћи и од њега начинити човека, а какав ће човек то дете да буде зависи какве му вредности усадимо. Те вредности не могу се посматрати са дозом емоције, јер љубав, ма колико била лепо осећање, често зна да заслепи човека. Исто тако, не сме се посматрати ни са мржњом, јер мржња убија све вредно у једном човеку, али не само у њему, него и у свему што види и чује.
Рехабилитован је Дража Михаиловић, четнички ђенерал и херој Првог светског рата, што се ретко помиње, а требало би, јер ма шта мислили о некоме, треба сагледати и његове добре и лоше особине, а он их је, попут сваког смртника, сигурно имао.
Тито или Дража, вечито питање. Ако мене питате – ниједан. Србија није ни Броз ни Михаиловић, ни краљ Петар. Србија је дете које треба да одгајамо.
Нажалост, због рехабилитације, Србија је и даље подељена, седамдесет година касније, као да смо изгледа од Косовског боја до данас осуђени да се делимо на две стране, које се међусобно ниште и потиру, више него што нам је било који непријатељ до сада урадио. Да су се Тито и Дража договорили, не бисмо имали овакав проблем данас, али исто тако не бисмо имали ни комунистичке чистке четрдесетих година прошлог века, у којима је нестало много честитих и поштених људи, само зато што нису били комунисти или зато што је неко уперио прст у њих.
Али, чини ми се да поделе нису најгоре. Најгоре је што све поделе у Србији праве незналице са факултетском дипломом, а распирују их незналице без дипломе, или са купљеном, ношени љубављу или мржњом, због својих предака.
Можда је мени лако да говорим, јер мој директни предак није био ни четник ни партизан. Ни једне ни друге није волео, а комунистима је био крив и после рата, па се „забављао“ на принудном раду. Али, исто тако, бака ми је причала да јој је један брат био у четницима, један у партизанима. Нико није отишао добровољно. Дошли су и одвели их. Знало се, ко неће, метак у чело.
На срећу, њих двојица су се из рата вратили са различитим идеологијама и политичким уверењима, али је братска љубав била јача од политичке мржње. Искрен да будем, кад бих се одрекао једног, одрекао бих се и другог, јер се они један другог нису одрекли. Зар нисмо могли тако сви после рата?
Но, то је историја једне породице у једном рату, која се сигурно може пренети на већину српских породица. Само мали и небитни људи, када се рат заврши, још увек ратују, трујући поколења причама о злим четницима и злим партизанима, а да будемо искрени, као што рече владика Николај, нико од добрих људи није ишао у рат да се наслађује ратом, него да се спаси од њега. А таквих је у Србији било највише.
Данас, седамдесет година касније, присталице четничког покрета, опевају песме о Дражи и краљу Петру, а немају појма да је краљ Петар издао свог верног Дражу. Ако неко тражи разлог Михаиловићеве несрећне судбине, прва врата на која треба да закуца јесте дом краља Петра, који је из Лондона, наредио свом верном генералу (годинама спавао по шумама, борећи се да сачува његово право на монархију) да се стави у службу Титових јединица или да преведем, разрешио га дужности.
Такав поступак монарха према свом верном витезу у историји није забележен. Нажалост, данас се монархисти краља Петра боре за Дражину рехабилитацију, иако сам сигуран да би Дража Михаиловић више волео да буде недоказани мученик него доказано рехабилитован од стране незналица. Дакле, да бисмо рехабилитовали неког, морамо знати историју, а да бисмо је знали, морамо је научити и истражити, а да бисмо је научили и истражили морамо јој прићи без икаквих идеолошких предрасуда.
Ми имамо две врсте историчара: потомке четника, којима је Дража херој и потомке партизана, којима је дража синоним за кољача. Сигуран сам да ће време показати, када се као народ, бар још једну или две генерације измешамо и сви постанемо потомци и четника и партизана, односно када прође довољно времена да мржња не преувеличава и да љубав не заслепљује.
Није ми јасно, како ови, који су хтели да оправдају Дражу, нису рекли да Михаиловић није командовао свим четницима. Било је много сеоских група, потом четници Косте Пећанца и многих других самозваних четника, који су сарађивали са Немцима и усташама, и који су начинили велике злочине, а нису признавали Михаиловићеву команду.
Потом, како је могуће да Михаиловић буде на потерници Немачког рајха, заједно са Титом, ако се борио на страни Немачке? Али, можда је и прешао на њихову страну када га је краљ издао, или да дефинишемо другачије, када је он одбио да послуша краља ком је дао заклетву? Да ли је то издаја?
Наша историја је толико компликована да смо само загребали при врху, што је довољно за нову поделу, без провере шта се налази испод тога. Мислим да то треба истражити, па тек онда дати одговор. Верујте ми да је Дражи Михаиловићу свеједно, рехабилитовали га данас, или за 50 година, али није исто Србији.
Али, морам да напоменем, нисам за рехабилитацију целокупног четничког покрета, јер су многи делови тог покрета били све оно о чему пише историја (треба проверити да ли је Дража) али исто сам тако за осуду комунистичких злочина након рата.
Не знам ко је био Дража Михаиловић, не знам да ли је заслужио рехабилитацију, али знам да морамо да престанемо са поделама, а престаћемо да се делимо када сазнамо истину. Истина ће доћи када откријемо своју историју и прихватимо је, без жеље да оправдамо свог деду четника или деду партизана. Забога, сви смо ми браћа и сви грешимо, па ако су нам преци негде погрешили, довољна нам је казна што их исправљамо, зашто тражимо да нам и потомци плаћају њихове грехе.
Зар да дете, са почетка приче, убијемо због прародитељског греха?