[dropcap font=“0″]К[/dropcap]ада су објавили да ће Србију да посети руски председник Владимир Путин, многи су, да не кажем већина, били прилично срећни. Ретко се догађа да председник једне велике и моћне земље посети Србију. Американци су нам до сада слали Хилари Клинтон и Бајдена, државне секретаре, Европа разне помоћнике, заменике и сличне ликове који нису са собом носили неку моћ него поруке. Да догађај буде већи, уз најаву да председник Русије посећује Србију, обележава се и седамдесет година победе над фашизмом.

Међутим, јављају се дежурни критичари. Уместо да подрже долазак лидера којег највише поштују у Немачкој, њихови коментари су следеће природе “Колико кошта војна парада?” Исти ти су говорили да држава треба да издвоји паре за параде друге врсте, но када се дешава нешто значајно, они су критичари. Потом, зашто се 16. октобра обележава ослобођење Београда, када је ослобођење било 20. октобра. Неко паметан се досетио па одговорио “Да је Путин командовао том војском, Београд би био ослобођен 16-тог.” Ипак, како бисмо јасније схватили пријатељство наша два слична народа, да се подсетимо помоћи Русије.
Када су Срби одлучили да се ослободе од Турака, Русија им је дала оружје. Но, устаници у тим тренуцима нису имали чак ни заставу, па се неко од устаника досетио да окрене руску заставу наопачке, те је то данас наша застава. Да кренемо даље… Осим што су у свим устанцима у Србији учествовали руски војници, почев од грофа Вронског, до многих козака, 1915. године ултиматумом цара Николаја, Русија је спасла Србију. Тада су нас продали сви савезници, на првом месту Италијани и Французи. Да ултиматума није било, данас сигурно не бисмо постојали као народ, јер би демографска промена била огромна.
Али, опет међу нама је било захлађења односа, нарочито у комунизму, али се све то деведесетих исправило. Да ли су нам ближи неки други народи? Нису. Ратовали смо са свим суседима, осим са Румунима, а притом све земље у суседству су нас бар једном у историји напале. О Јасеновцу, бугарским злочинима, мађарским, нећу ни да говорим.
1999. године, бомбардовао нас је НАТО пакт, Енглези, Американци, Немци… Руси никада. Такође, бомбардовали су нас и током Другог светског рата, са образложењем да бомбардују Немце у Београду, где је више српских цивила погинуло него Немаца. Треба ли да подсетим да је тада, на бомбама писало ћирилицом “Срећан Ускрс”. Једино нас Руси никада нису убијали, никада напали, никада бомбардовали… Било је тренутака када нам нису помогли, али то је зависило од њихове тренутне моћи. Но, Срби очигледно историју тумаче на начин који им одговара и у идеолошком смислу. Не мислим ја да су ти ликови страни плаћеници, јер ни странци неће да плаћају кад виде да постоје будале које ће саме да причају.
Само их је овде незгодно слушати.
Искрен да будем, мислим да ће први пут, када Ђоковић остари и изађе из форме, постати непријатељ свих његових неискрених навијача. А таквих је највише. Недавно је један паметни новинар, ако тако можемо да га назовемо, написао текст са образложењем да је страшно то што Ђоковић плаћа порез у Монаку или већ где, а не у Србији. Страшно. Човек који је, мимо тениса, толико урадио за Србе и Србију, преко хуманитарне организације, а притом од Србије никада ништа није добио, наилази на ниподиштавање људи који текст могу да објаве само на свом блогу. Но, то није опасно. Опасан је изузетно велики број идиота који су тај текст делили на друштвеним мрежама, мислећи да им Ђоковић нешто дугује.
Овај млади спортиста, најбољи на свету, никада није добио помоћ Србије. Нуђени су му уговори и држављанства од других земаља, али их није прихватао, па када се попео на трон, читав свет се упознао са малом земљом која се зове Србија и у којој живе исто тако мали људи, који уопште не праштају успехе, нити се њима радују, него траже свој део, од пореза, јер су ваљда тако научили. Плашим се да ће тек у будућности, Новак бити нападан, иако није дужан да плати ни динар пореза, јер му одавде нико ништа није учинио. Међутим, његова је срећа што живи и што ће живети у иностранству, па неће пратити проблеме ове врсте, а наша је срећа што Новак воли Србију, што је представља боље од било ког грађанина и што кроз хуманитарни рад помаже многима.
Једно је сигурно, овде се успех не прашта. Овде се идеја прихвата као глупост. Овде се нико не уздиже, него се унижава од стране оних који желе да буду већи. Лепо је Андрић рекао “Тешко ономе ко другога унизи да би сам себе издигао, или да би добио илузију да се уздигао.”

s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs