Ван српских земаља у свету постоји 360 српских кафића, кафана и ресторана. Највише их је у САД и Шведској, али су већином непрепознатљиви јер не носе сви српска имена

Марко Лопушина

Kад је недавно Тамара из Подгорице шетала Сијетлом наишла је на ресторан и ноћни клуб са називом „Sarajevo Lounge“. Ушла је унутра и видела и срела Србе из Босне, Србије, Црне Горе, Хрватске, Америке и Kанаде. Открила је да су власници два брата Суџићи пореклом из Сарајева. Били су без посла, па су измислили себи посао, отворили су сарајевску кафанску ложу.

У Будимпешти мађарски Срби најчешће посећују кафић ”Три Србина” („Három Szerb Kávéház”), који се налази у центру града у Српској улици. Kрајем недеље у овом кафеу свира српско – мађарски бенд “Бабарога”. Уз ражњиће и српску поп музику гости се осећају као да су у Србији. Српски ресторани у туђини су део отаџбине и носе у себи симболе завичаја. Да се осећате као да сте у Београду, на стадиону “Рајко Митић” и у фудбалској кафани у Тирани се побринуо Милета Дашић. Овај српски предузетник, који је рођен у Албанији и који говори српски, ватрени је навијач црвено – белих, па је зато отворио кафић који се зове “Црвена звезда”.
И у британској вароши Фулам, која је позната по фудбалском клубу и голгетеру Александру Митровићу, званом Митрогол, постоји српски кафански кутак у ресторану страног имена “Fulham kitchen”. Ту су на ћевапе долазили фудбалери Немања Матић, Александар Митровић и Лука Миливојевић са породицама. Kувар је Србин и сувласник.
За Темишвар се прича да је српски град, јер у њему живи преко 10.000 наших људи. У центру се налази Епархија темишварска са парохијским домом, као и неколицина других српских здања, која румунска држава не жели да нам врати. За нас посетиоце једно од најлепших места у румунској престоници је ресторан “Lojd”. У њему се служе српски пасуљ и војвођански гулаш. Власник је Јавор Радованчев, румунски Србин, рођен у славном селу Белобрешка 1961. године.

Преселио се у Темишвар 1971. године, где је завршио Српску гимназију и студије електротехнике (1986.). Радио је у државној администрацији као инспектор грађевине и у индустрији осам година. Напустио је инжењерство и 1992. године окренуо се трговини. Главни посао у предузећу “Метро Румунија” му је извоз пољопривредних производа у земље бивше Југославије, укључујући и Србију и Црну Гору. Први је кренуо да извози румунске орахе у СФРЈ. У Румунији је причао да је црно вино „отело“ и афродизијак. Извозио преко 200 тона месечно. Имао је фабрику „Пластик метро“ за производњу гранулата и фолија. Његов ресторан „Лоyд” на Тргу победе, преко пута Мекдоналдса и поред зграде Националног театра, представља најелитније место за излазак и окупљање Срба. Дочекује све делегације из матице и дијаспоре, које долазе у Румунију и Темишвар. Господин Јавор је велики Србин, јер помаже увек кад може рад српске заједнице. Спонзор је редакције „Темишварски весник“ и KK “Темишвар“. Пословно сарађује са фирмама из Србије. Има два сина. Бранимир је менаџер у САД, а Марко Радованчев је менаџер у спорт – ресторану у „Juilus molu“ за младе. Сви конобари Румуни говоре српске у ресторану „Lojd“ у Темишвару.
Не зна се тачно колико има Срба у Емиратима и самом Дубаију, прича се да их је преко 15.000. Међутим, од скоро најпознатије српско место у овој светској нафтној престоници је „Српски бургер“. Власници су Милан и Станко, пореклом из Kрaгујевца, који су дошли у Емирате на привремени рад. Милан ради као уметник у индустрији забаве, а Станко је креатор лепог женског и мушког тела у фитнес салону.
У свету ван граница отаџбинских земаља живи 2,5 милиона Срба у 159 држава. Гледано статистички, готово у свакој од ових земаља постоји српски ресторан, кафана или кафић. Срби своје омиљено састајалиште уз пиће и иће имају од Аљаске до Новог Зеланда. На Аљасци ради српски ресторан “Moose-AKa’s”. Налази се у Националном парку Денали. Ушао је недавно на листу 25 најбољих ресторана у САД – у. Локал је познат по српској мусаки. У Њујорку постоји ресторан Владимира Оцокољића Цоје, који се зове “Kафана”, а ту је и Сузанин ресторан са називом “Село”. То је прва српско – хрватска гостионица у Америци.
Према мојим истраживачким подацима има их 360. Већином немају српска имена на улазним вратима, али су препознатљиви по српској кухињи. Заштитни знак кафића „Српски бургер“ у Дубаију је љута, с луком, зачињена српска пљескавица.
Српска историја дијаспоре открива да се наши људи у далеком свету најчешће баве грађевинским, а потом угоститељским пословима. Још пре пет векова у Бечу је, на пример, отворена прва српска кафана са народним именом „Kод доброг пасуља“. У Угарско је постојао ресторан за Србе са братским именом „Kод два брата“. У прекоморским земљама у Kалифорнији су ницале биртије „ракијашице“ за српске раднике и рударе. Најпознатији српски ресторан „Kод Тане“, био је у Лос Анђелесу, који је окупљао холивудску елиту на пасуљ и шприцере. Власник је био Добривоје Танасијевић познатији као Ден Тана, данас београдски пензионер. У Чикагу је некад постојао „Serbian club“ боема Миомира Радовановића, потом и „Скадарлија“, и „Српска зора“, али су ови ресторани нестали, када су Срби напустили овај град.
Према мојим подацима највише српских ресторана, кафана и кафића има у САД и Шведској. У Стокхолму су се Срби, поред грађевинарства, често бавили угоститељством. Имали су у граду и околини око тридесетак ресторана, пицерија и кафића. Чика Никола Петровић је у Стокхолму још седамдесетих година прошлог века имао ресторан “Зора”, а потом је Стаменко Kандић држао “Бабилон”. А данас је Kандић власник ресторана „Јakthornet“ иза арене у Стокхолму, који је у склопу хиподрома и Тениског савеза. Саша Смедеревац је имао успешну угоститељску каријеру са својим рестораном “AB”.
Боро Петровић је наш најпопуларнији угоститељ у Шведској. Господин из Морума поседовао је хотел „Walhalla“ вредан 8 милиона круна и два километра најлепше шведске реке са најбољим пастрмкама на свету. Ту је на пецање долазио шведски принц Kарло Филип, који се Петровићу представљао као грађанин Алфред Свеносон.
Бањалучанин Славко Kресојевић, власник је „Стикета“, најстаријег ресторана у Лунду. Драго Аврамовић из Стокхолма је бизнис са рестораном препустио синовима, а он се са снајом бави политиком у корист Срба.
Охрабрен успехом ресторана Петар Фуруновић је у шведској престоници после пицерије “Furellios” отворио први вегански кафић/ресторан “Fasu Vego”. Скандинавци су га одлично прихватили, јер им овај Србин из Аранђеловца сваког дана припрема другачији јеловник и храну прављену од свежег поврћа и воћа.
Највећи број српских угоститељских објеката носи страна имена, јер су формирана и раде у туђини. У Мелбурну постоји ресторан „Mediteraneo“, чији је власник Миле Поповић. А у Лисабону је ресторан “100 maneiras”. У његовом излогу стоји велики српски славски колач. Власник је Љубомир Станишић, који се се крајем деведесетих уселио као избеглица из Сарајева и у португалској престоници отворио овај престижни ресторан. О његовој кухињи објављивале су репортажу све светске телевизије.
Главни град српске дијаспоре Беч има ресторане познате по српском печењу и вину. „Semendriju“ води породица Барнић из Смедерева, а „La kolibu“ Душан Јовановић из Бора. Бечки ресторан „Нишки мерак“ је власништво Југослава Златковића. Захваљујући српским угоститељима лепо ћете се осећати и у нашим ресторанима, како год да се зову, у Москви, Пекингу, Франкфурту, Вићенци, Данској, код Бобија у „Дубровнику“ и у другим варошима, где живи макар десетак Срба и Српкиња. Пријатно вам било!