Интервју: Предраг Јакшић

Редитељ Предраг Јакшић окупио је велика имена домаће и светске кинематографије у Србији, током снимања филма Повратак. За Српски глас, Јакшић говори о филму, култури и сарадњи са познатим холивудским именима.

– У току је снимање филма Повратак?
– Филм је својеврстна психолошка студија, испричана трилерском жанровском матрицом, о човеку који се након 40 година враћа из Америке у Србију, у којој више нема никог свог. За њим долазе његови пријатељи који желе да га врате назад, у Америку. Да ли остати овде или се вратити тамо, да ли је повратак враћање у Србију или враћање у Америку, шта су мотиви за једно или други, и ко је од њих у ствари у праву. Сваки јунак има свој разлог и за све постоји одговорност. Да ли ће појединац прихватити одговорности за оно што је урадио и може ли му се веровати, та су само нека од питања којим се овај филм бави.

– Део радње се одвија на енглеском језику? То је заправо српско америчка прича?
– Да. Може се тако рећи, мада се ради о универзалној причи о две културе, два поднебља и једном човеку између. Језик којим се говори је или баријера или мост, у зависности како се посматра. Комбинација ова два језика, у амбијенту какав је Бездан, где смо снимали највећи део филма, дао је додатну вредност и необичност филму. Све то одлично изгледа тако заједно и измешано.

– Како си успео да ангажујеш велика холивудска имена?
– Имао сам срећу да упознам Лазара Рајића пре пар година и преко њега дођем у контакт са неким од глумаца са којима сам желео да сарађујем, а који су истовремено били и Лазарови познаници. Тако само дошао до вероватно најбољег канадског глумца икада Ника Манкуса и двојице великих холивудских глумаца Xона Севиxа и Мајка Переа. Уз Лазареву несебичну помоћ договорили смо се доста лако о свему.

– Xон Севиx је велико име Холивуда?
– Дивно искуство за мене. Xон је велики глумац, што је показао сваки пут када је стао пред камеру. Дошао је веома припремљен, размишљао је о улози, имао врло занимљиве сугестије о свом лику, био спреман на сваку радњу коју бих тражио од њега. Веома се отворено и искрено поставио како према мени, као редитељу, тако и према читавој екипи. Уз то, у овом филму, Xон је по први пут у својој богатој каријери учинио једну ствар на великом платну, но, нека то за сада остане тајна. Слично је било и са Ником Манкусом и са Мајком Переом. Глумци међусобно другачијег глумачког стила, али који су се савршено уклопили у филм. У свом су послу били велики професионалци, ван сцене су се показали као велики људи, пријатни, љубазни, искрени.

– Шта му се највише допало у Србији?
– Као и Пере, и Севиx је био је одушевљен српском музиком. Певали су уз тамбураше, уживали у храни. Сва тројица су била одушевљена Војводином уопште и односом људи према њима. Севиx је стално је причао колико је предео где смо снимали прелеп. Манкусо је био одушевљен начином живота у Србији, опуштеним и здравим односом према животу. Заволели смо их за тих неколико дана колико су били код нас. Договарали смо се и о неким наредним заједничким пројектима.

– Такође, у филму игра и Лазар Роквуд? Он је Србин, али му је ово први филм на српском?
– Лазар Рајић, односно Лазар Роквуд је Србин који је пре више од четири деценије отишао у Америку и тамо градио глумачку каријеру. Глумио је у више од 100 филмова, радио за Парамаунт, Ворнер бродерс, са неким од највећим светских глумачких и редитељских звезда, али му је ово први филм на српском, који он, иначе, перфектно говори и дан-данас. Читав овај пројекат за Лазара је посебно емотиван, јер осим што глуми први пут на матерњем језику, он и први пут снима филм у својој земљи и у свом родном граду, Сомбору. С обзиром да је, као носилац главне улоге, био присутан у 90% сцена, све је то захтевало и велики физички напор. Јуначки је издржао сав тај притисак и феноменално урадио свој посао.

[box bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]И поред тешкоћа филмови  се ипак снимају – Како оцењујете српску кинематографију данас? – Увек може горе. Снимају се филмови, што је најважније. Јављају се неки нови аутори, што је такође веома важно. На међународним фестивалима доста често српски филмови освајају и значајне награде, што је свакако нека врста потврде квалитета. Опет, све би то морало бити и много боље. Новца је мало, добре воље је, такође, мало. Како међу онима који о филму и култури одлучују, тако и међу самим филмским радницима, што ствара доста нездраву атмосферу, у коју нико и не жели да улаже. Често се чују критике како се држава маћехински односи према филму, са чим се слажем, с тим да бих додао да се држава понаша исто онако како се и поједини значајни и утицајни филмски радници односе према многим својим колегама, тако да је и критика на рачун државе релевантна само у зависности од тога ко је износи.[/box]

– Колико је било тешко обезбедити финансије и услове за овакав подухват?
– Доста тешко, чак и када се ради о нискобуxетном филму, какав је и наш филм. То је процес који траје и даље и вероватно ће трајати до премијере. Ми смо имали срећу да наш пројекат као вредан препознају поједине локалне самоуправе. Пре свега мислим на град Сомбор и људе који воде овај град, захвљујући којима смо се и одважили да уђемо у посао. Општина Апатин и општина Стара Пазова, такође су нам помогле веома много. Наравно, имали смо и доста спонзора и пријатеља филма који су нам на разне начине изашли у сусрет, а посебно бих издвојио невероватан однос житеља Бездана према нама током снимања филма. Хвала им за све.

– Ко је још у екипи од наших глумаца?
– Ту су, између осталих, Дубравка Мијатовић, која се вратила на филм после 2003. године, затим Милорад Мандић Манда, један од најбољих српских глумаца, Весна Станојевић, Радивоје Раша Буквић, српски глумац са већ завидном међународном каријером, доајенке српског глумишта Рада Ђуричин и Горјана Јањић, млада талентована Ивана Миловановић, Марко Аxић, млади српски глумац из Темишвара, Владимир Керкез, Марија Хлебјан, Александар Бако глумци који ће бити право откриће на нашој филмсој сцени, те Бора Ђорђевић, фронтмен Рибље чорбе.

– Каква нам је култура данас?
– Претежно глобална и имитаторска. Већински иде линијом мањег отпора и пружа свету оно што свет, са свим својим предрасудама и “знањима” о нама, од нас и очекује. На тај је начин много лакше доћи до новца из страних фондова, што је, на жалост, постао својеврстан изврнути “пут за Дамаск” српског уметника. Има, наравно, и вредних уметничких остварења, елитне културе, у најпозитивнијем значењу тог појма, но простора за такву културе је све мање, јер је и искрености све мање.

– Колико држава обраћа пажњу на уметност?
– Као што рекох, држава се према култури односи на исти начин на који се и културни радници, ствараоци, уметници, постављају једни према другима. Некада се обраћа пажња на идеје и пројекте, обично не. Некада се обраћа пажња на име, без обзира да ли се ради о уметности или о простој кич-рециклажи и идеолошкој цртици. Уз све оправдане критике које држава заслужује, највећа одговорност за данашње стање и атмосферу у српској уметности је без икакве сумње на самим људима из света уметности, без обзира да ли се ради о позоришту, филму, музици, сликарству. Нема разлике.

Славиша Павловић