[dropcap font=“0″]У [/dropcap]петак 24. oктобра 2014., у Окланду на Новом Зеланду је одржана промоција друге књиге Дражена Милошевића “Кратка књига о љубави и политици”. Најављивани ‘бест-селинг’ аутор Џефри Мaсон, носилац докторске титуле са Харварда и бивши директор архива Сигмунда Фројда, који је написао 29 књига а од тога 9 бестселера, није могао да дође на промоцију због раније планираног путовања за Берлин. Џефри је иначе поклонио 12 000 књига од 14 000 које има у његовој приватној библиотеци универзитетима у Окланду, а кад је прочитао Драженову прву књигу рекао је да се осјећа мудријим после тога. Тај петак вече је било просто немогуће обавити разговор са Драженом па смо се договорили да се нађемо следеће јутро у мексичком бару у доњем дијелу Окланда, близу кеја за шетање. Дошао је расположен и насмијан као и увијек и разговор смо водили уз пијуцкање Плам Маргарите.

– Па како то “љубав и политика”, пошто то двоје некако не иде једно са другим?

– Да, не иде, баш због тога. Тотално је супротно. Знаш, како се човјек примиче неким 50-тим годинама све се више осврће иза себе и и размишља кроз шта се све прошло. Тако да су мени ове двије ствари некако највише штрчале из тог неког прошлог живота, као да боду очи, а вјерујем и већини других људи, само што можда они о томе и не размишљају нити имају снаге да се боре са тим. Живот може да буде гадан и тежак, прође се кроз свашта, десе се ствари које човјек не би пожелио никоме, а оне се ипак десе. И треба се са тим борити. Тако да се тај у почетку љубављу опијени живот, без проблема и са осмјехом на лицу, лагано претвара у неке друге облике који стежу и притискају нас а да ми сами тога нисмо ни свјесни. Живот се некако мијења, као и наши приоритети, и ми кад смо били млађи људи наши приоритети су били љубав и осјећања, као што каже пјесма “Прва љубав заборава нема”.  Али како вријеме одмиче и ми постајемо старији, и та љубав као приоротет некако блиједи и ми се сви некако упетљамо у те неке дневне проблем и не знамо како да се из тога искобељамо. И у већини случајева, а поготово код нас, политика преовлада нашим животима и она нам контролише живот, што је тотално супротно од љубави. А ми још увијек причамо о љубави и пјесме се пишу и пјевају, и попије се нека на ту тему, али ујутру кад се човјек пробуди све то испада као нека илузија и неко сјећање на стара добра времена. Е сад ти мени реци, зашто то више није могуће? Е то сам хтио да објасним у књизи и можда ако је могуће да се вратимо бар под старе дане назад на ту љубав. Зато неки сматрају да је ова књига мало и филозофска. Ваљда су зато и скоро све пјесме на свијету написане о љубави и политици, у ствари ја не знам ни једну другу тему да је неко пјевао о нечем другом.
– Ко су ваши идеални читаоци за ову књигу?
– Књига је намјењена за све узрасте али моји читаоци су вјероватно људи који имају више од 40 година, јер сам писао о стварима које су се десиле у неко друго вријеме тако да за ову књигу треба неко животно искуство. Ови млађи то можда неће моћи да схвате, јер ово је животна прича о одрастању неког нашег човјека и промјене у његовом размишљању од 15-те до 50-те године и покрива области кроз које смо сви прошли, од љубави, секса, цигара, алкохола…
– Књигу си намјенио људима који нису никад били први ни у чему? Зашто баш њима?
– Да, књига је иначе намјењена свим људима који нису никад били први ни у чему, јер ми смо сви тамо одрасли у једној веома компетитивној средини гдје ако ниси знао да пијеш, пушиш, играш кошарку, фудбал, одбојку ил стони тенис, удвараш се дјевојкама, и да не знаш да се потучеш, е онда си га надрљао од осталих. Били смо тотално најнеторелатнија нација на свијету по мом мишљењу. На тако малом простору толика концентрација талената из било које области мислим да не постоји на свијету. Ето ја сам на примјер из Сарајева и ми смо имали једног Мирзу Делибашића који је једне године био проглашен за најбољег кошаркаша Европе, а није имао мјесто у репрезентацији и био је резерва и мислим да је био 13. играч и носио је број 15. Није могао да игра поред једног Славнића, Кићановића и Далипагића. Ето каква је то конкруренција била. А не дај Боже да хоћеш да се бавиш музиком поред једног Бреге или Индекса и масом тих група и пјевача из Сарајева. А тако је било у свакој области живота. Е па сад ајд ти буди први ту. Ето како је била јака конкуренција.
– Колико ти је дуго требало да напишеш ову књигу?
– Па књига није велика, 100 страна А5 формата тако да је лагана за читање јер је врло тешко данас читати књиге као Рат и Мир од Толстоја. Живот је брз и врло је тешко наћи времена за неке детаљне књиге. Али ми је требало скоро двије године да све завршим.
– Имаш ли планова за промоцију књиге по Аустралији?
– У Аустралији? Па да, волио бих да дођем тамо наравно, али претпостављам да све зависи од интересовања ваших читалаца и ако би ви могли да то организујете било би ми задољство да дођем и да причам са публиком директно у вези ове теме. Јер књига је заснована на љубави, а по мени живот је замишљен као нека љубавна прича која на крају блиједи и које се сви сјећамо као нечег најљепшег у животу.
– Планирате ли неку нову књигу?
– Идеја постоји, и већ сам написао неке оквирне концепције. Била би као неки наставак ове двије које сам написао до сада. На жалост ја још не могу да живим од писања и ово пишем између дневног посла и обавеза према дјеци. Знаш већ, прање и кување. Али имам намјеру и то ми је животни сан да отворим прву српску школу јоге на Тахитију или негдје у Пацифику, у коју наравно све нације могу да дођу, и да ту показујем јогу гостима ујутро и увече, а у току дана да пишем. Ако ми се тај сан оствари онда ће да буде писања. Поздрав за све читаоце Српског Гласа и надам се да се видимо у Мелбурну.

Ж. П.