Са монахињама у Цркви успења Пресвете Богородице у Ђаковици, јединим Српкињама у овом граду. У град не излазимо, осим када по нас дођу монаси.
Молимо се Богу за све. Сви смо ми људи по Богу. Молимо се за пријатеље али и за непријатеље да схвате да зло не доноси добро.
Овим речима мати Теоктиста, једна од четири старице, монахиње у Цркви успења Пресвете Богородице, на празник Светог Стефана или трећи Божић, објашњава њихову службу у овој светињи. Једине Српкиње у овом граду на питање како је носити терет „српства“ и живети у изолацији, одговарају да о томе и не размишљају. Битно им је, кажу, да су у служби Богу, да светиња буде „отворена“, иако верника готово да нема.
Њену причу прекида звоњава звона из оближње светиње у конаку покрај цркве, где са игуманијом Јоакинијом седи за трпезаријским столом. На питање могу ли се Срби на Космету надати бољим данима, мати Теоктиста одговара да нам свима може бити боље ако се вратимо Богу, вери и основним људским вредностима.
Причу мати Теоктисте прекида молитва игуманије коју изговара за столом у трпезарији, спремајући се за одлазак у светињу у центру Ђаковице коју су на Бадњи дан опколили Албанци не дозвољавајући расељеним Србима да донесу бадњак. Због блокаде светиње нису дошли ни верници, па празник није могао бити обележен како доликује.
– Једино нам расељени из Ђаковице долазе организовано, али други аутобуси са верницима који обилазе остале светиње, пре свега Дечане и Патријаршију, код нас не долазе управо зог тога. Има појединачних долазака, али и они су ретки – наставља игуманија док нас служи колачима и чајем.
Да смо ми добри, свакако нас не би сналазило све ово што нас сналази. Пет стотина година смо били под Турцима, али народ је био благодарнији. Молио се Богу иако су јели само хлеб и со, били су људскији него сада, после дуже паузе каже мати Теоктиста.
– Наша православна вера је најјача, али ми смо се отуђили од ње. Оно што је најбитније је да ми никога не нападамо, ми се бранимо – одговара кратко на питање како се осећају у изолацији унутар црквеног дворишта када знају да се на улици испред светиње врло често окупљају Албанци.
Каже да иако често спречавају долазак расељених, не мисле да су сви Албанци против Срба. Нада се помирењу и верује да је оно, можда и Божјим чудом, ипак, могуће.
– Ето, недавно се једном монаху из епархије покварио ауто негде код Клине. Албанац мајстор који му је поправио квар изненадио се што српски свештеник уме да говори албански. У шали му је рекао да му дође да се и он прекрсти, када је српски поп научио албански језик! Ипак, док мрак пада над црквеним двориштем окруженим високом оградом и капијом већом од два метра, припадник косовске полиције који дежура у кућици на улазу у двориште које је поред цркве, контролише посетиоце. Непозванима не дозвољавају улазак.
– Не осећамо се незаштићеним унутар овог дворишта. Али у град не излазимо, осим када по нас дођу монаси из Дечана. Они нам, захваљујући игуману Сави, доносе намирнице, лекове и све што нам је потребно. Одлазимо и код њих на службу, јер смо и биле у Дечанима док је трајала обнова светиње – настављају причу монахиње поред којих бораве још две старице, Надежда Исаиловић и Васиљка Перић, које из милоште зову Васка и Нада. Изненађене посетиоцима у прилично касне сате, ипак, ни остале две старице не реагују. Кажу драго им је када их неко, макар и ненајављен, посети. Поготову што су дани једног од највећих хришћанских празника, а њима од свега највише недостају посетиоци и верници.
Црква успења Пресвете Богородице једина је жива светиња обновљена 2008. године, док су у самом центру три цркве потпуно порушене, а једна минирана и од ње није остало ништа.
АЛБАНЦИ СЕ ДРЖЕ ЗАЈЕДНО
Уверена да је све што нам се дешава Божја казна јер смо се као народ отуђили не само од вере већ и од суштинских људских вредности, игуманија каже да су наши највећи проблеми наталитет, међусобна неслога, нетрпељивост и нестрпљење.
– Албанци су за разлику од нас савладали те лекције. Држе се међусобно, колико год размишљали другачије, али и њихове жене рађају по више деце. За разлику од наших које абортусима убијају ко зна колико нових генерација – прича игуманија Цркве успења Пресвете Богородице.
(СРБИН.Инфо)
