Срђан Смиљанић, Канбера

          Током последњих годину и по дана, прецизније, од избијања кризе, а затим и грађанског рата у Украјини, медијски наслови који пророкују скору пропаст САД су постали свакодневица. Истина, овакво штиво ћете најчешће наћи у тзв. алтернативним изворима. Неко ће рећи да поменути извори немају великог утицаја на креирање јавног мњења, али то данас више не стоји. Како све већи број људи одустаје од “main stream” медија – понајвише због њиховог све очигледнијег настојања да се радије баве индоктринацијом него информацијом и последичног презентовања слике света у коме живимо на начин несагласан реалности – значај оних алтернативних, чији је садржај најчешће лако доступан преко интернета, а изнад свега бесплатан, данас се мора узети у обзир. И ако је то већ тако, ако са једне стране имамо медије који о Америци говоре као о чувару мира, демократије и људских права, подразумевајући њену неприкосновену улогу као светског лидера, док са друге стране имамо медије који говоре о мрачној Америци која је склизнула у тоталитаризам и само што се није распала, онда се поставља питање – где је ту истина? Да би се на њега одговорило, потребно је осврнути се на пар централних одредница које су у стању да нам кажу где се данас налазе САД.

Прво и основно, Америка поседује стабилне институције моћи, као и стабилне институције управљања. Стабилност је базирана на консензусу елите америчког друштва поводом владајућег друштвеног система, оличеног у либералном капитализму. Из тога произлази да поред званичних структура управљања, распоређених по државним органима, у америчком друштву постоје независни центри утицаја који располажу огромним количинама додатне моћи. Овде се првенствено ради о финансијском и корпоративном сектору, али и о безбројнимим невладиним организацијама, фондацијама, институтима… И сви они редовно сарађују међу собом. Управо поменути субјекти су ти који, мада незванично, најчешће кључно уобличавају одлуке донесене од стране званичних управљача. На тај начин, кроз својеврсни плурализам утицаја, обезбеђује се невезаност систама у односу на било којег појединца, чак и председника државе. Свако је заменљив, једино сам систем се мора сачувати по сваку цену.

Даље, Америка поседује петро долар. Зашто префикс ,,петро“? Зато што су током прве половине седамдесетих година, у време Ричарда Никсона, САД у договору са Саудијском Арабијом, успеле да наметну долар као ексклузивно средство плаћања енергената на глобалном нивоу. Уз ретке изузетке, ова одлука се и данас примењује у светској трговини енергентима. И како енергенти данас представљају насушну потребу тј. нешто без чега ни једна савремена држава не може функционисати, то практично значи да свака земља на овом свету, када жели да купи нафту или гас, мора прво купити доларе. На тај начин, Банка федералних резерви САД, као институција задужена за издавање долара, има јединствену привилегију штампања готово неограничених количина домаће валуте без материјалног покрића, али и без страха од (хипер)инфлације.

Америка има и најснажнију војску на свету. Војни буџет Империје је и даље (барем ако се гледају званични подаци) већи од збира војних буџета десет наредних земаља заједно, количина наоружања и обим војних истраживања неупоредиво већи у односу на конкуренте, док са друге стране, обавештајне агенције САД, првенствено судећи по количини релевантних информација којима располажу, такође несумњиво предњаче. Овде треба поменути и стратешку предност САД у односу на конкуренцију. Иако су за сада изгубиле већи део Јужне Америке, САД су успеле у науму да у Европи добрано изолују Русију, док на Далеком истоку и даље успевају да онемогуће Кини директан излаз на Пацифик. САД имају највише утицаја и на најзначајније међународне организације данас.

Не мање важно од претходног, САД контролишу и најутицајније глобалне медије. Контрола над информацијама – делимично нарушена појавом интернета и друштвених мрежа као и отварањем конкурентских медија од стране супарничких држава – и даље им обезбеђује релативно господарење савременим истинама. Овде треба поменути и Холивуд, институцију која несумњиво поседује веома значајну политичку тежину што се показало још у време пада Берлинског зида, када је кока кола култура за тили часак очарала тадашње Источноевропљане.

Коначно, како је то недавно напоменуо Барак Обама током поређења САД са Русијом, Империја поседује и “Apple”, “Microsoft” и “Facebook”. Притом, све су то само продукти силиконске долине, иноваторске базе у којој не раде само најбољи амерички инжењери и програмери већ и велики број странаца, врхунских стручњака из својих области.

Да ли се из свега овога онда може мирно закључити како су најутицајнији глобални медији ипак у праву, када говоре о неприкосновеној надмоћи САД у свету? На неки начин и јесу. Међутим, одговор на ово питање ни случајно није тако прост. Естаблишмент у Вашингтону можда и не мора превише да брине поводом актуелних односа глобалне моћи, не, није то, већ чињеница да Вашингтон мора да брине о тренду развоја истих тих односа глобалне моћи. А на том пољу, има бар неколико тема. Кренимо редом.

САД првенствено имају проблеме на домаћем плану, што се у свету брзих комуникација лако рефлектује на међународни ниво. Иако су главни промотер људских права у свету, ситуација код куће им је далеко од сјајне. Напротив. Огромне социјалне разлике које су се повећавале још од пада Совјетског Савеза и самим тим, нестанка опасности од некакве комунистичке револуције, учиниле су да се америчка елита осећа параноично и самим тим, да предузима све драстичније мере како би осигурала сопствени опстанак на врху. Тако смо у последњих неколико година били сведоци неколико афера у којима је доказано да САД спродовде застрашујуће методе у остваривању својих спољнополитичких циљева (Викиликс), као и да практично прислушкују цео свет (Едвард Сноуден), што све представља ехо параноје владајућих структура САД. Учестали изгреди представника закона – углавном у односу на црнце – у којима као последица суманутог полицијског насиља недужни грађани губе животе, у последње време су до те мере учестали да готово свакодневно искрсавају видео снимци на којима се види како полицајци хладнокрвно некоме одузимају живот. Случај Мајкла Брауна, који се одиграо прошле године у Фергусону и због кога је на крају национална гарда морала да излази на улице града, само је један од многих.

Америци ни ван земље не цветају руже, јер амерички примат је угрожен на многим пољима. У области доминације петро долара, данас је већ јасно да Кина уз помоћ Русије, ради на дедоларизацији светског монетарног система. Стварање нових финансијских институција од стране Пекинга, као и учестало потписивање билатералних уговора са трећим земљама о тзв. валутним своповима и избацивању америчке валуте из међусобне трогивне, у контексту убрзаног откупа злата од стране две алтернативне силе, говоре довољно о намери изазивача. На пољу стратегије, САД су начиниле грешку политичко-информативним нападом на Русију, која се затим, у недостатку озбиљнијих европских савезника, у потпуности окренула Кини. Америка то наравно не може више спречити, посебно не војним средствима. Иако су САД највећа војна сила света, Русија и Кина су обе нуклеарне силе, способне да у случају потребе глатко одбију амерички напад са својих граница и обала, чак и уз искључиво коришћење конвенционалног наоружања. Ни активности западних обавештајних служби које су се последњих година најчешће испољавале кроз обојене револуције у земљама које је запад сматрао непријатељским изгледа више не пале, Кина већ дуги низ година избацује више инжењера годишње него било која земља у свету, док се јаз смањује чак и на пољима пропаганде и медија, на којима су САД традиционално имале пуну доминацију.

Да ли то онда значи да ће се Америка на краји ипак срушити? Не, не значи. Чак и под претпоставком да овакав сценарио не би довео до нуклеарног рата, рушењем САД би се изазвао такав тресак, да нема места на овој планети где се тај тресак не би жестоко осетио. Међутим, оно што долази у обзир је да кинеско-руска осовина у догледној будућности покуша са постепеном и тихом разградњом Империје, до мере на којој САД више не би представљале опасност по безбедносне интересе изазивача. Наравно, не треба сумњати ни да ће адекватан одговор стићи и са друге стране.