Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд
Месец дана после фашистичке провокације Албанаца у Београду, по свет, још монструознији облик фашизма догодио се на једној другој фудбалској утакмици, у Милану, у сусрету Италије и Хрватске. Руку на срце, хрватски фашизам није нешто ново или непознато, свет је, посебно Срби, искусио ужасне последице постојања једне такве творевине каква је била НДХ, али нажалост, данашња НДХ, настала на ратном злочину геноцида над Србима, двадесет и кусур година после стварања, све више доказује да је права наследница Павелићеве и Степинчеве злочиначке државе од пре седам деценија.
Простор ми не дозвољава писати о свакодневним дешавањима, о односу према преосталим Србима, о њиховом положају и о њиховим људским правима, па ћу се задржати на догађајима у Милану. Али, како у јануару следе председнички избори, дозволите ми да изнесем свој став, да је Хрватска једина земља у Европи, у којој су најмање два кандидата за председника, Милан Кујунџић и Анте апић, отворени идеолози фашизма и љубитељи усташког терора, који су се поклонили на гробу највећег масовног убице Срба у двадесетом веку, Анте Павелића, а трећа кандидаткиња за председника Хрватске, Колинда Грабар Китановић, која је чланица највеће злочиначке странке у Хрвата, ХДЗ, отворено не кокетира с Павелићем јер плату прима од НАТО савеза, али је потпуно на страни ХДЗ-овске усташке политике.
И како се онда чудити да навијачи Хрватске у сусрету с Италијом у Милану, фашистичким обележјима, заставама и песмама, бацајући петарде, изазову прекид утакмице. Увек је било познато да риба од главе смрди, па се и председник фудбалског савеза Хрватске, Давор Шукер, као и председнички кандидати, поклонио гробу Анте Павелића, а приликом усташког испада Јосипа Шимунића, којем је забрањено играње на светском шампионату, Шукер је као прави усташа, био на страни играча. И да употпуним слику о хрватској репрезентацији, да додам да је селектор Нико Ковач, рођен у Немачкој у фамилији усташког емигранта и да усташку идеологиоју никада није сматрао злочиначком.
Навијачи хрватске репрезентације у Милану, знали су с ким имају посла, па су на стадион унели забрањене реквизите и у другом су полувремену изазвали прекид, не као њихови пријатељи Шиптари, дроном, него запаљивим петардама, па је право чудо да нико није настрадао. Италијански фудбалери, чудећи се мржњи и примитивизму навијача Хрватске, побегли су у свлачионицу, а судија је прекинуо утакмицу.
За разлику од београдске утакмице, сусрет је у ненормалним условима настављен и Хрватској је омогућено да заврши утакмицу, чиме је избегнута могућност да буде ригориозно кажњена. Иако су Хрвати изазвали прекид утакмице, као и Албанци у Београду, сигурно је једно, као што ни Албанија у ствари није кажњена, тако ни Хрватска, сигурно је, неће бити драконски кажњена, иако Европска фудбалска федерација тобоже има нулту толеранцију према фашистичким испадима. А како се зову усташка обележја и песме које су одзвањале стадионом Серђо Меаца у Милану? Зна ли Европа, колико је Срба, у два рата, убијено под тим симболима, и колико Србима сметају усташка обележја. Верујем да зна, али Европа је, чини се слепа и глува, кад су Срби у питању. Променићу мишљење и признати грешку, ако за десетак дана Хрватска буде кажњена одузимањем бодова, новчаном казном и забраном играња пред својом публиком, али кумулативно, а не једном од ових казни. Знам једно са сигурношћу, да је Србија изазвала прекид утакмице, као Албанија и Хрватска, била би избачена из такмичења на дужи временски период.То је та Европа и то је тај положај који ова Србија ужива у Европи.
Још је Макјавели говорио: „Онај који је добар, неће се одржати добротом у средини која то није“. Нека ова мисао буде идеја водиља оним српским политичарима, конвертитима, који не виде живот Србије, ван Европе.
Знам да од тога нема ништа, јер како је записао велики српски писац Меша Селимовић: „Три су велике страсти у животу: алкохол, коцка и власт. Од прве две, људи се могу некако излечити, од треће, никако. Власт је најтежи порок. Због ње се убија, гине, губи људски лик.’’
Нажалост, у Србији се од тог порока, не одустаје… Власт никако да буде у служби народа.
