Krajem maja i početkom juna, Sergej Kožul, vođa pozorišne grupe „Pilipenda“ iz Sidneja, i muzička grupa „Boza limunada“ sastavljena od vrhunskih profesionalaca, premijerno su izveli predstavu „ja, Milutin“ u Sidneju i Melburnu. Po dve predstave su veoma uspešno izvedene i ispraćene ovacijama i dugim aplauzima publike u dva najveća australijska grada. Predstava je rađena prema motivima „Knjige o Milutinu“ srpskog pisca Danka Popovića. Ekskluzivno za SG razgovarali smo sa glavnim akterima Sergejom Kožulom i Dariom Moconjom koji je bio zadužen za muzički deo predstave.

– Sergej, koliko je teško održati profesionalnost u jednom amaterskom pozorištu sastavljenom od hrabrih entuzijasta?

Ozbiljan odnos i odanost prema onome šta radimo čini jedan projekat profesionalnim. I to nije samo na polju glume već i rad na čitavoj produkciji. Činimo što bolje možemo da poboljšamo svaki aspekt produkcije. To znači da od momenta kad publika dođe na našu predstavu da ima osećaj da prisustvuje projektu na kome je radilo jedno profesionalno pozorište. A to je sve od izbora sale, svetla, zvuka, scene i kostima. Mi svi radimo sve. Tako da nas ta ljubav prema onome što stvaramo čini da to izgleda  profesionalno.

– Vaše predstave su redovno doživljavale ovacije u Sidneju i Melburnu, publika vas voli, koliko vam znači taj odnos sa publikom?

Naša publika nam daje vjetar u leđa. Publika je ta zbog koje i stvaramo sve ovo. Motiv svakog umjetnika je da prenese poruku, doživljaj, emociju onome ko ga posmatra ili sluša ono što on, umjetnik stvara. A mi smo tu ne samo da bi stvarali za sebe već da naš narod ovdje ima tu mogućnost da odgleda predstavu na svom jeziku. Da kaže, živim u Australiji i tu imamo našu crkvu, naše škole, naše klubove, fudbalski klub, restorane, muzičare, bendove, kulturna udruženja i da tu, pored svega ima i srpsko pozorište. Dakle ovdje smo zbog  naše publike koja nas prati i podržava i na taj način smo dio cjelokupne srpske zajednice u Australiji, gdje je naš čovjek već pustio svoj  korjen i stvorio svoj dom.

– Sergej, ti si vođa i konstanta pozorišta Pilipenda, kako pronalaziš glumce i saradnike za svoje projekte?

Od samog početka sam tražio saradnike koji imaju, pre svega ljubav prema pozorištu ili umjetnosti uopšteno. Imao sam i tu sreću da pronađem mlade ljude koji su završili dramske umjetnosti u Srbiji i svoju priliku da glume dobili ovdje kod nas u Australiji. U ranijim projektima, kad smo radili Sumnjivo lice oko mene su bili ljudi koji su se nekada bavili amaterskim pozorištem  i kod njih je ljubav prema ovoj vrsti umjetnosti najveći pokretač za njihov rad. Vjerujem da ćemo kroz dalje stvaranje pronalaziti ljude koji žele da budu dio našeg ansambla. U predstavi „ja, Milutin“, Dario Moconja i ja smo okupili umjetnike koji su jedni od najboljih muzičara iz Sidneja. Tako da smo odlično uklopili tim za ovaj projekat koji je spoj muzike i drame.

– Proteklih mesec dana imali ste premijere nove sjajne predstave „ja, Milutin“ u Sidneju i Melburnu, da li ste zadovoljni reakcijama?

I više nego zadovoljni. Vjerovali smo da je izabrana tematika nešto što će biti prihvaćeno i da će imati dobar odjek  među našom publikom. To se i obistinilo  kada smo čuli prve reakcije publike nakon premijere u Srpskom Centru Bonirig. Shvatili smo da smo napravili pravu stvar. Te iste reakcije su uslijedile i poslije odigranih predstava u Melburnu. Tako da prosto živimo tu našu viziju koju smo Dario i ja zacrtali pre godinu dana i počeli raditi na ovom projektu.

– Prvo, želim da vam čestitam na sjajnom izvođenju predstave. Ova predstava je potpuno drugačija po svom konceptu  i suštini izvođenja, odakle se rodila ideja za uvođenjem grupe „Boza limunada“ na sceni?

Scenario za predstavu je mnogo snažan i emotivan. Muzika je ovdje poslužila da pruži malo oduška publici. I ne samo to, tu su pjesme koje je  Dario kao frontmen Boze Limunade, pažljivo odabrao da bi se uklopile u samu priču koju Milutin kazuje publici. Numera Tamo Daleko koja je nastala u našem narodu još na Krfu. Milutin je u tom trenutku na Krfu i prosto oživljava prošlost naših vojnika maštajući o Srbiji i povratku kući. Tu je takođe i pjesma „Kreće se lađa Francuska“, „Pukni zoro“ i ostale pjesme koje prate period našeg stradanja u prvom svjetskom ratu.

– Fenomenalno si odigrao lik Milutina. Koliko je bilo teško uživeti se u ulogu tragičnog srpskog seljaka čija je gorka sudbina obeležila 20. vek na Balkanu?

Milutin je za mene veliki izazov kao glumca. To je jako kompleksan lik koji je sažet od sveukupne tragedije našeg naroda. On je svjedok stradanja i sam prolazi kroz stradanje. U njemu se prelamaju dileme da li je to sve tako trebalo da bude, da li je bilo potrebno da izgine toliki narod kroz Albaniju za vreme Prvog svijetskog rata. Kao i što sam kaže; Koliko vredi naša otadžbina kad joj sve namilije dajemo? Milutin je sve dao otadžbini. I mi se pitamo  zajedno sa njim; Šta je otadžbina dala Milutinu? Nositi takvu jednu tragediju lika nimalo nije lako. Ali iskustvo koje nosim iz djetinjstva za vreme devedesetih, i rat kroz koji smo prošli moja porodica i ja zajedno sa našim narodom svakako su mi pomogli da tako jedan osjećaj gubitka doma unesem u proces stvaranja lika koga tumačim.

– Kakvi su dalji planovi, kada možemo očekivati novu turneju predstave i da li imate u planu odlazak i u druge australijske gradove gde žive naši ljudi?

Poslije subotnjeg izvođenja u Teatru u Lajkardu naredne subote, napravićemo malu pauzu i isplanirati turneju po Australiji. Planiramo  da  obiđemo sve naše gradove i mjesta u Australiji gdje živi naš narod.  Želimo da igramo ovu predstavu što duže. To je lijep osjećaj i za nas izvođače i nadam za našu publiku sa kojom se družimo poslije predstave.

– Sergej, koje srpske pisce najviše ceniš a koje bih svetske romane svrstao u tvoje klasike, ako bi recimo morao da izabereš najmanje tri romana ili svetska pisca?

Od naših klasika svakako volim Kočića, Nušića, od modernih Dušana Kovačevića, zatim su  neizbježni Njegoš, Andrić, Crnjanski, Selimović, Pekić. Zvuči pomalo kliše ali prosto je tako. Ovi pisci su stubovi naše književnosti, nosioci srpske kulturne misli i našeg identiteta. Od svetsih pisaca trenutno preporučujem Handkea. Pa dobro on je i pomalo naš (smeh). Ali prednost dajem Dostojovskom i njegovim Karamazovima. Za one koji vole pozorište preporučio bi Ibsena i njegove drame.

– Na kraju predstave pomenuo si tvoju ličnu želju da pozorište Pilipenda preraste u prvo Srpsko pozorište na tlu Australije. Postoji li neki projekat na tu temu i od koga bi najviše očekivao pomoć u realizaciji te ideje?

Mi u neku ruku i jesmo prvo Srpsko pozorište u Australiji ako izuzmemo naše pionire koji su se u periodu između 50-ih i 70-ih okupljali oko naših crkveno školskih opština i izvodili mnoge naše klasike. Mi smo njihovi naslijednici. Ponosan sam na njihov rad,  ali o tome bi svakao želio nekom drugom prilikom da pričam. Ono što bi zaista želio da imamo jeste samostalni pozorišni prostor u kome bi mogli raditi i izvoditi naše projekte. Za tako nešto je potrebna pomoć cjelokupne srpske zajednice, induvidualaca i svakako pomoć Australijske vlade.

Hvala Sergej na ovom razgovoru i želimo vam puno uspeha u narednom periodu.

Hvala Srpskom glasu koji nam već niz godina pruža podršku i promoviše naš rad.  Vama i vašim čitaocima također želim svako dobro.

– Za kraj, kaži nam neku anegdotu iz života grupe Pilipenda, šta bi posebno voleo da istakneš?

Volim naša putovanja po Australiji, na njima ima mnogo anegdota. Jednom smo sa Jazavcem gostovali u Kanberi. Te iste večeri Lepa Brena je gostovala u Sidneju. U jednom našem klubu smo igrali pred petoro članova osoblja iz kluba i dvoje penzionera koji nisu otišli na Brenin koncert. Mislim da sam te večeri najbolje odigrao lik Davida Štrbca. Osoblje kluba nam je poslije predstave spremilo večeru i mi smo srećni otišli nazad u Sidnej. Ponosni što dajemo svoj maksimum i pred najmanjim brojem ljudi u publici.

Sergej kaži nam nešto više o pozorištu Pilipenda, kada je nastalo i kako?

Pilipenda je nastala kao proizvod naše želje da se srpskoj zajednici u Australiji prikaže predstava sačinjena od lokalnih glumaca. Ja sam 2006. godine završio dramske umjetnosti i tri godine kasnije sam  okupio nas četvoricu entuzijasta koji će  oživjeti pozorišni komad Petra Kočića „Jazavac pred sudom“. Tako je rođena naša prva predstava a grupu smo nazvali Pilipenda. I to je bio naš početak. Eto od tada je prošlo već četrneast godina.

– Dario, čestitam vam na sjajnom izvođenju predstave. Vi i vaš ansambl „Boza limunada“ ste izneli veliki deo tereta predstave, učinivši da veoma jake emocije budu prisutne i tokom muzičkog dela predstave. Koliko je bilo teško uklopiti se u ovu veoma zahtevnu monodramu? Čime ste se najviše  rukovodili prilikom izbora pesama za predstavu?

Hvala mnogo na čestitkama. To znači puno. Ako su ljudi otišli zadovoljni sa predstave, to nam je bio glavni cilj. Uklapanje u ovu monodramu je bilo i teško i lako, rekao bih. Bend je sastavljen od izvrsnih i iskusnih muzičara tako da sa te strane nije bilo problema. Sam izbor pjesama je malo zahtijevao pretragu i vrijeme jer sam htio da muzika predstavlja vremena o kojima se govori kroz predstavu. Tako na primer imamo neke verzije narodnih tradicionalnih pjesama u džez maniru da bi opisale stanje između ratova, pjesme koje su se pjevale u Srbiji tada, ali i nastanak džeza i prostu činjenicu da se tada odmah po osvajanju metropola Evropesvirao i po barovima u Beogradu i Srbiji. Takođe sam htio da dokučim atmosferu vremena zvukovno i vizuelno i mislim da nam je to uspjelo.

– Kako ste uspeli da okupite ovako sjajan tim muzičara, a posebno je briljirao pevač Mihajlo?

Svi muzičari ansambla “Boza Limunada” su moji lični prijaeljji prije svega a onda nakon toga stari znanci bina, klubova, barova i naravno kafana širom Sidneja. Htio sam takođe, da spojim iskustvo sa nadolazećim mladim snagama. Po tom principu su u bend ušli Mihajlo Novković, Ned Končar i Nenad Teofilović. Svi zajedno su divni muzičari koji su zaista briljirali. Mihajlo je dijamant na toj kruni.

– Publika je sjajno reagovala i i u Sidneju i u Melburnu, mnogi su rekli da je to jedna od najboljih predstava koju su ikada videli. Koliko vam to znači i da li planirate da se sa ovim timom uključite u stalnoj postavci Pilipende i za druge, nove pozorišne projekte?

Reakcija publike nam samo daje snagu za još i naravno da ćemo uraditi još. Izreka kaže da se tim koji dobija ne mijenja pa ćemo i mi tako nastaviti u istom sastavu i naravno da možete biti sigurni da ćemo napraviti nešto novo, nadam se uskoro.

 REKLI SU O PREDSTAVI:

Dubravka Maksimović, elektro inženjer iz Melburna

„Predstava ja Milutin je verovatno najbolja pozorišna predstava koju sam ikada gledala u životu. Prošlo je zaista više godina od mog zadnjeg odlaska u pozorište, a eto nisam ni znala da je ovo naše amatersko pozorište iz Sidneja. Neverovatno dobro napravljena predstava, koja bi trebalo da se prikazuje i u školama umesto istorije kada se govori o ratovima. Stalno smo plakali tokom predstave a i većina publike. Muzička podloga je fantastična i bez nje predstava ne bi bila tako efikasna.“

Rada Stupar, filolog i NATI prevodilac iz Melburna

„Utisci o predstavi su zaista fenomenalni. Sergej je maestralno dočarao lik Milutina i ispričao tragičnu i potresnu priču o stradanju srpskog naroda. Bilo je teško zadržati suze. Muzička pratnja ansambla Boza Limunada je takođe bila izvrsna, a pevač Mihajlo je svojim vokalnim umećem doprineo jačem emotivnom doživljaju predstave.“

Daliborka Krstić, reporterka Serbian TV iz Melburna

„Ja bih recimo uvela ovu Milutinovu besjedu kao redovnu uvertiru na sve i jednom zasjedanju Skupštine, čisto da nas naša golgota malo vrati u prošlost i podsjeti ko smo bili a šta smo danas. Svi mi imamo dušu i sažaljenje za Milutinovom žrtvom, ali ne uspjeva nam da nekako održimo danas Milutinov nacionalni testament. Mi Srbi kolektivno moramo podržavati istorijsku kulturu sjećanja i na Petom kontinentu, jer tu nam stasavaju pokoljenja i od nas samih zavisi gdje na kulturnoj ljestvici ove zemlje želimo da se pozicioniramo. Sergej Kožul je svojom divnom besjedom uspjeo da nam približi sve ono što svako od nas svojim srpskim nasleđem nosi duboko u sebi. Ako već nismo osjetili damar da odgledamo Milutina onda velika je vjerovatnoća da ni naša djeca neće osjetiti isti.“

Foto: Radivoj Mačković