Intervju: Velimir Panajotović
[dropcap font=“0″]M[/dropcap]alo je poznato da je legendarnu fotografiju kralja popa Majkla Džeksona snimio jedan srpski fotograf. Velimir Panajotović, govori za Srpski glas o svojoj karijeri, bendovima sa kojima je sarađivao, umetnosti, kao i o svom školovanju u Londonu i Tokiju.
Kada si počeo da se baviš fotografijom?
– Na neki način, počeo sam već u osnovnoj školi. Tada je u okviru časova OTO bilo i obavezno da se nauči nešto o fotografiji, da se malo to osposobiš da se nađe. A i tata se bavio vrlo napredno fotografijom i dobijao je neke nagrade pa mogu reći da me je on ohrabrivao i naravno finansirao.
Ipak, ozbiljnije se vraćam toj materiji kada sam upisao Školu za “industrijsko oblikovanje”, sada poznatiju kao “dizajnerska” i zahvaljujući profesoru Miodragu orđeviću, sjajnom profesoru i fotografu, počinjem da trošim filmove na metar i da provodim sate u laboratoriji koju mi je tata kupio. Mogao sam da se pohvalim kao malo ko, jer sam kući imao svoj prostor potpuno opremljen da se bavim “tim hobijem”, kako su dugo nazivali fotografiju. Posle je sve krenulo izuzetno trasiranim tokom.
Nakon studija otišao si u London?
– Ne, nego nakon vojske sam se vratio u London da završim akademiju koju sam pre toga upisao. Tada i počinjem paralelno da slikam muzičare, da radim omote. Prvo kao deo tima Assorted Images, a kasnije sve više samostalno. Tada i počinje moje usavršavanje i do danas rad na omotima tada ploča, a kasnije diskova i ostalih nosača zvuka. Računam da sam do sada kada se sve sabere uradio ili učestvovao fotografijama na oko 700 različitih primeraka.
Grupa Kiss je tvoja pasija?
– Za njih saznajem 1975. a prvu ploču mi donosi tata iz Italije naredne godine. Zapravo bile su dve koje je našao. Od tada su postali deo moje svakodnevnice. Oni dolaze u Evropu 1980. godine i ja slažem moje da idem kod bake u Split, a zapravo sam se uputio za Minhen na koncert.
Savršeni plan ne postoji i to sam ja otkrio kada sam se vratio, jer sam bio strogo kažnjen što sam slagao gde idem, mada i da sam rekao gde nameravam otići, teško da bi me pustili! Kako bilo, skoro šest godina kasnije ja srećem Paula u Londonu i to slučajno u Tonjer Recordsu. Kada sam mu prišao i rekao da li se seća nekih detalja sa onog koncerta iz Minhena, on je dodao: “Došao sam iz Jugoslavije, znam sve o vama i došao sam da to proverim!”
Radio si i sa bendom Guns n Roses?
– Pošto sam u Londonu, Jadranka me zamolila da odem na jednu promociju jer dolazi neka grupa iz Amerike i “ima perspektivu”, pa im njihov ambiciozni menadžer organizuje prezentaciju za medije i uz svirku sledi posluženje. On je već pre imao uspeha sa bendom Motley Crue i Bon Jovij-em. Nije mi se išlo jer je bila kiša i dosta hladno a još daleko od mesta gde stanujem. Ipak odem i ispade da sam od svega nekoliko novinara ja bio jedini sa foto-aparatom. Uslikam odradim i na izlasku me taj menadžer zamoli da mu pošaljem fotografije, a da će mi on platiti. Novac sam odbio jer sam mislio da ga ne šišam kada mu je promocija pukla. Poslao sam i dobijem od njega u koverti ipak 100$ i zahvalnicu. Posle 6 meseci oni su eskalirali na turneji po Americi i album “Apetit For Destruction” se prodaje kao vruć hleb! Sve se to debelo isplatilo 1992. kada dolaze na turneju po Evropi i dobijam tretman kao malo ko! I novac. Taj menadžer je posle postao i glavni čovek za posao mnogih grupa, ali ono što je meni bitno, KISS!
Produkcija VANS?
– Sarađivali smo pre toga jer sam im radio pripremu za štampu, plakate pre svega a onda je usledio poziv da dođem na mesto Art direktora 1997. Godine, negde pri kraju snimanja filma “Bure baruta”. Dobrih šest divnih godina sam proveo na mnogim filmovima. Osim pomenutog filma još ću pobrojati: Bumerang, Lavirint, Profesionalac, Nebeska udica, Nataša, Jesen stiže Dunjo moja, Belo odelo, TT Sindrom, Mala noćna muzika, Zbogom 20-ti vek.
Šta je najbitnije za bavljenje fotografijom, talenat ili rad?
– Danas ništa. Talenata i obdarenih na sve strane jer digitalizacija je obogaljila fotografiju. Ti zapravo samo šklocaš, a aparat sve sam radi. Ukoliko omaneš, tu je CS (fotošop) ili Light room i šta je onda tu fotograf? Meni se događa da jedno digitalno telo koristim s analognim objektivom i da sve radim manualno. Gotovo niko ne veruje da snimke nisu dorađivane nigde i da je stvar u znanju, optici i još nekim sitnicama. Prestao sam da objašnjavam da ne koristim pomagala niti dorađujem u kompu jer nema svrhe pošto je malo ko školovan i poznaje osnove fotografije. Ovi mlađi pogotovo.
Nisam nikada prestao da paralelno radim i analognu fotografiju, da sam razvijam, onda skeniram i tako digitalizujem. To priznajem.
Koga bi od fotografa izdvojio?
– Shoji Ueda pre svih. Miodraga Đorđevića, mog dragog čika Slavka Matejića, pre svega prijatelja moga oca koji mi je nesebično poklonio svoje dragoceno vreme da sa njim u laboratoriji izučim sve tajne tog posla i da je stopim u umetnost.
Koga bi izdvojio od posznatih bendova sa kojima si radio?
-Cliff Richard, Elton John, is reached, Rammstein, Metallica, Toto, Meat Loaf, Rush, Eagles, Alanis Morisset, Bon Jovi, The Triumph, Ac Dc, Indžs, Rose Tattoo, Bryan Adams, Heart, John njhite, Mr. Mister, Mr. Big, Guns and Rosies, Richard Marge, Robert Plant, the Scorpions, Bruce Sprringsteen and George Michael, Bronski Beat, Marc Almond, U2, Joshua Kadison, Iron Maiden, Whitesnake, Eurythmics, Blondie, Nirvana, Poison, Lenny Kravitz, the Cult , Pearl Jam, Manic Street Preachers, Gary Moore, Paul njeller, VOA, the Pretenders, the Offspring, the Cure, Kim njilde, Europe, LA Guns, Pink Floyd …
Izložbe i planovi?
– Bilo ih je mada mnogi mi zameraju ne koliko sma trebao ili mogao. Slažem se i nastojaću da to nadoknadim a i dve knjige su u pripremi: Rok fotografija i ono drugo sve što radim a ja nazivam “assemblage” a zapravo su Art fotografije. Slaviša Pavlović
Jedno vreme si živeo u Japanu?
– To je bilo 1987. godine. Pošto sam diplomirao fotografiju i grafički dizajn, prijavili su me na usavršavanje fotografije i ja nisam očekivao da ću proći, ali eto… Shoji Ueda je verovatno najznačajniji japanski fotograf. On je imao tu privilegiju da osim što je bio “carski fotograf”, potomak samurajske porodice, i da ima svoju privatnu školu koja jedina na svetu izdaje sertifikate da je neko “doktorirao fotografiju”. Kod njega sma proveo 18 meseci i moram istaći da ono šta sam od njega naučio, i danas primenjujem.
Fotografisao si Majkla džeksona. Čuvena fotografija?
– Da. Bilo je to 1992. godine. Pošto sam sa mojom prijateljicom iz detinjstva Jadrankom Janković, često sarađivao u časopisima Rock, ]ao, Viva Rock, Burrn otišli smo po zadatku na njegov koncert u Minhen i kako ona nije mogla dobiti nikakvu mogućnost da ga intervjuiše, meni su dodelili “Photo Pas” na 15 minuta. Znaš onih 15 minuta slave po Endiju Vorholu!? E to sam dobro iskoristio! Ja zapravo to vreme koje sam imao priliku da slikam, nisam ni slušao muziku, faktički u njega gledao kao objekt koji moram da dobro izoštrim i ne uprskam i naravno da ispunim normu u ispucavanju filmova! Za tu priliku sam od tatinog prijatelja pozajmio dodatak za leđa u koji se smešta 100Ft filma, dakle cela rolna, a ne da moraš menjati filmove u onim klasičnim kasetama. Ispucao sam sve! To je u našim merama 33 metra!
U to vreme je bila obaveza fotografa da nešto od toga što je radio dostavlja menadžmentu pevača ili grupe, da tako stvara neku svoju bazu šta je radio, jer bi mu to koristilo kasnije za druge poslove. To danas nije slučaj pa se objavljuje sve i svašta. Ja sam vrlo revnosno poslao nekoliko fotografija uz formular koji sam dobio. Desetak dana kasnije stiže poštom ček na 10000$ i zahtev da pošaljem original slajd jednog snimka hitno i o njihovom trošku sa vaučerom FeDedž-a. To je bila čuvena snimka koja je korišćena dugo godina kao ilustracija za “King of the Pop” slogan i bilo je kasnije više verzija te fotografije ali ostaje da je moja bila prva.
