Интервју: Велимир Панајотовић

[dropcap font=“0″]М[/dropcap]ало је познато да је легендарну фотографију краља попа Мајкла Џексона снимио један српски фотограф. Велимир Панајотовић, говори за Српски глас о својој каријери, бендовима са којима је сарађивао, уметности, као и о свом школовању у Лондону и Токију.

Када си почео да се бавиш фотографијом?
– На неки начин, почео сам већ у основној школи. Тада је у оквиру часова ОТО било и обавезно да се научи нешто о фотографији, да се мало то оспособиш да се нађе. А и тата се бавио врло напредно фотографијом и добијао је неке награде па могу рећи да ме је он охрабривао и наравно финансирао.
Ипак, озбиљније се враћам тој материји када сам уписао Школу за “индустријско обликовање”, сада познатију као “дизајнерска” и захваљујући професору Миодрагу орђевићу, сјајном професору и фотографу, почињем да трошим филмове на метар и да проводим сате у лабораторији коју ми је тата купио. Могао сам да се похвалим као мало ко, јер сам кући имао свој простор потпуно опремљен да се бавим “тим хобијем”, како су дуго називали фотографију. После је све кренуло изузетно трасираним током.
Након студија отишао си у Лондон?
– Не, него након војске сам се вратио у Лондон да завршим академију коју сам пре тога уписао. Тада и почињем паралелно да сликам музичаре, да радим омоте. Прво као део тима Ассортед Имагес, а касније све више самостално. Тада и почиње моје усавршавање и до данас рад на омотима тада плоча, а касније дискова и осталих носача звука. Рачунам да сам до сада када се све сабере урадио или учествовао фотографијама на око 700 различитих примерака.
 Група Кисс је твоја пасија?
– За њих сазнајем 1975. а прву плочу ми доноси тата из Италије наредне године. Заправо биле су две које је нашао. Од тада су постали део моје свакодневнице. Они долазе у Европу 1980. године и ја слажем моје да идем код баке у Сплит, а заправо сам се упутио за Минхен на концерт.
Савршени план не постоји и то сам ја открио када сам се вратио, јер сам био строго кажњен што сам слагао где идем, мада и да сам рекао где намеравам отићи, тешко да би ме пустили! Како било, скоро шест година касније ја срећем Паула у Лондону и то случајно у Тоњер Рецордсу. Када сам му пришао и рекао да ли се сећа неких детаља са оног концерта из Минхена, он је додао: “Дошао сам из Југославије, знам све о вама и дошао сам да то проверим!”

Радио си и са бендом Гунс н Росес?
– Пошто сам у Лондону, Јадранка ме замолила да одем на једну промоцију јер долази нека група из Америке и “има перспективу”, па им њихов амбициозни менаџер организује презентацију за медије и уз свирку следи послужење. Он је већ пре имао успеха са бендом Мотлеy Цруе и Бон Јовиј-ем. Није ми се ишло јер је била киша и доста хладно а још далеко од места где станујем. Ипак одем и испаде да сам од свега неколико новинара ја био једини са фото-апаратом. Усликам одрадим и на изласку ме тај менаџер замоли да му пошаљем фотографије, а да ће ми он платити. Новац сам одбио јер сам мислио да га не шишам када му је промоција пукла. Послао сам и добијем од њега у коверти ипак 100$ и захвалницу. После 6 месеци они су ескалирали на турнеји по Америци и албум “Апетит Фор Деструцтион” се продаје као врућ хлеб! Све се то дебело исплатило 1992. када долазе на турнеју по Европи и добијам третман као мало ко! И новац. Тај менаџер је после постао и главни човек за посао многих група, али оно што је мени битно, КИСС!
Продукција ВАНС?
– Сарађивали смо пре тога јер сам им радио припрему за штампу, плакате пре свега а онда је уследио позив да дођем на место Арт директора 1997. Године, негде при крају снимања филма “Буре барута”. Добрих шест дивних година сам провео на многим филмовима. Осим поменутог филма још ћу побројати: Бумеранг, Лавиринт, Професионалац, Небеска удица, Наташа, Јесен стиже Дуњо моја, Бело одело, ТТ Синдром, Мала ноћна музика, Збогом 20-ти век.
Шта је најбитније за бављење фотографијом, таленат или рад?
– Данас ништа. Талената и обдарених на све стране јер дигитализација је обогаљила фотографију. Ти заправо само шклоцаш, а апарат све сам ради. Уколико оманеш, ту је ЦС (фотошоп) или Лигхт роом и шта је онда ту фотограф? Мени се догађа да једно дигитално тело користим с аналогним објективом и да све радим мануално. Готово нико не верује да снимке нису дорађиване нигде и да је ствар у знању, оптици и још неким ситницама. Престао сам да објашњавам да не користим помагала нити дорађујем у компу јер нема сврхе пошто је мало ко школован и познаје основе фотографије. Ови млађи поготово.
Нисам никада престао да паралелно радим и аналогну фотографију, да сам развијам, онда скенирам и тако дигитализујем. То признајем.

 Кога би од фотографа издвојио?
– Схоји Уеда пре свих. Миодрага Ђорђевића, мог драгог чика Славка Матејића, пре свега пријатеља мога оца који ми је несебично поклонио своје драгоцено време да са њим у лабораторији изучим све тајне тог посла и да је стопим у уметност.
Кога би издвојио од посзнатих бендова са којима си радио?
-Cliff Richard, Elton John, is reached, Rammstein, Metallica, Toto, Meat Loaf, Rush, Eagles, Alanis Morisset, Bon Jovi, The Triumph, Ac Dc, Indžs, Rose Tattoo, Bryan Adams, Heart, John njhite, Mr. Mister, Mr. Big, Guns and Rosies, Richard Marge, Robert Plant, the Scorpions, Bruce Sprringsteen and George Michael, Bronski Beat, Marc Almond, U2, Joshua Kadison, Iron Maiden, Whitesnake, Eurythmics, Blondie, Nirvana, Poison, Lenny Kravitz, the Cult , Pearl Jam, Manic Street Preachers, Gary Moore, Paul njeller, VOA, the Pretenders, the Offspring, the Cure, Kim njilde, Europe, LA Guns, Pink Floyd …
Изложбе и планови?
– Било их је мада многи ми замерају не колико сма требао или могао. Слажем се и настојаћу да то надокнадим а и две књиге су у припреми: Рок фотографија и оно друго све што радим а ја називам “ассемблаге” а заправо су Арт фотографије. Славиша Павловић

Једно време си живео у Јапану?
– То је било 1987. године. Пошто сам дипломирао фотографију и графички дизајн, пријавили су ме на усавршавање фотографије и ја нисам очекивао да ћу проћи, али ето… Схоји Уеда је вероватно најзначајнији јапански фотограф. Он је имао ту привилегију да осим што је био “царски фотограф”, потомак самурајске породице, и да има своју приватну школу која једина на свету издаје сертификате да је неко “докторирао фотографију”. Код њега сма провео 18 месеци и морам истаћи да оно шта сам од њега научио, и данас примењујем.

 Фотографисао си Мајкла џексона. Чувена фотографија?
– Да. Било је то 1992. године. Пошто сам са мојом пријатељицом из детињства Јадранком Јанковић, често сарађивао у часописима Роцк, ]ао, Вива Роцк, Буррн отишли смо по задатку на његов концерт у Минхен и како она није могла добити никакву могућност да га интервјуише, мени су доделили “Пхото Пас” на 15 минута. Знаш оних 15 минута славе по Ендију Ворхолу!? Е то сам добро искористио! Ја заправо то време које сам имао прилику да сликам, нисам ни слушао музику, фактички у њега гледао као објект који морам да добро изоштрим и не упрскам и наравно да испуним норму у испуцавању филмова! За ту прилику сам од татиног пријатеља позајмио додатак за леђа у који се смешта 100Фт филма, дакле цела ролна, а не да мораш мењати филмове у оним класичним касетама. Испуцао сам све! То је у нашим мерама 33 метра!
У то време је била обавеза фотографа да нешто од тога што је радио доставља менаџменту певача или групе, да тако ствара неку своју базу шта је радио, јер би му то користило касније за друге послове. То данас није случај па се објављује све и свашта. Ја сам врло ревносно послао неколико фотографија уз формулар који сам добио. Десетак дана касније стиже поштом чек на 10000$ и захтев да пошаљем оригинал слајд једног снимка хитно и о њиховом трошку са ваучером ФеДеџ-а. То је била чувена снимка која је коришћена дуго година као илустрација за “Кинг оф тхе Поп” слоган и било је касније више верзија те фотографије али остаје да је моја била прва.