Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd

Sportski huliganizam s nasiljem, nije balkanski raritet. Gotovo da nema kraja na ovoj našoj nemirnoj planeti, na kojem nije bilo provokacija, manipulacija, krvavih sukoba, a sećanje nas vraća na fudbalsku utakmicu između El Salvadora i Hondurasa, koji je završio ratnim sukobom. Naravno, da je na simboličan način, raspad Jugoslavije počeo nasiljem na utakmici „Zvezde’’ i „Dinama’’ u Zagrebu, divljačkim napadom hrvatskog fudbalera Bobana na sudiju utakmice. Ni posle građanskog rata, strasti i ludilo se ne smiruju, pa je svaki sportski susret, posebno između Srbije i Hrvatske, odigravan pod posebnim režimom. U mržnji protiv srpskih igrača prednjačili su navijači Hrvatske, a počelo je na vaterpolo utakmici evropskog šampionata u Sloveniji, pre desetak godina, a uvek su prednjačili istom onom mržnjom koju su u praksu pretvarali 1941. i 1991. Nisu povremeno ostali dužni ni ostali huligani, a neretko je bilo i smrtnih slučajeva, pa je tako u Mostaru pre nekoliko godina, bila opšta tuča u kojoj su hrvatski navijači ubili mladića koji je bodrio Sarajevo.
Što se srpskih huligana tiče, oni su najpoznatiji u međusobnim obračunima, pa je nažalost, potpuno normalno da utakmice Crvene zvezde i Partizana, i u fudbalu i u košarci, budu utakmice tkz. velikog rizika. U susretima s Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, srpski navijači nikada nisu prešli granice sportskog navijanja. Ne verujem da postoji objektivan čovek koji ubacivanje drona s fašističkom skicom Velike Albanije u Beogradu, može povezati sa srpskim huliganima, dok na svakoj utakmici u Hrvatskoj, „igraju Srbi i četnici’’. Pre tri dana na utakmici utakmici s Norveškom, ne mali broj neoustaša, s „velikim uspehom zamenili su fudbalera ustašu Šimunića’’, uz poznato, Srbe na vrbe i ubij Srbina.
Vređanje Srba, stara je praksa na Balkanu i pre me prijatno iznenadi kada naši sportisti dobiju priznanje i poštovanje, kao nedavno u Tuzli, moguće i po uzoru na naše gostprimstvo kad u Srbiju dolaze sportisti iz bivše Jugoslavije. Na neprijatnosti i nasilja, mi Srbi, navikli smo od istih nam mrzitelja, u stvari, od kada živimo.
Ali ponašanje velikog broja gledalaca, gledao sam utakmicu, i istina je da se radi o najvećem delu publike na stadionu pod Goricom u Podgorici, na mene je ipak ostavio utisak kakvom se ni u snu nisam nadao, jer nisam očekivao toliku mržnju posebno kod mladih ljudi, rođenim većinom krajem prošlog veka, protiv dva naroda Rusa i Srba, koji su uvek, ali baš uvek, a posebno u onim najtežim trenucima za Crnu Goru, bili braća jednorodna, uzori i čuvari vere i tradicije, i koji Crnu Goru nikada nisu smatrali manje pravoslavnom, manje bratskom i sestrinskom, bez obzira na političke režime, koji jesu prolazni, ali koji su se isto tako smatrali jednom dinastijom i što ne napisati, jednom državom.
Prve su šokantne scene bile slike s podgoričkih ulica, kad su Rusi i Srbi iz Republike Srpske, koji su, što je njihovo pravo, bodrili reprezentaciju koju je donedavno većinska Crna Gora zvala večnim zaštitnikom, majkom Rusijom, bili napadnuti, a što je prvi takav napad na navijače od kada se mafijaški, antipravoslavni i antisvetosavski režim u Podgorici, krivotvorenim i falsifikovanim referendumom, odvojio od sestre Srbije. Nedavno su, inače po zlu poznati navijači Engleske u Podgorici, za razliku od navijača Rusije, dočekani, onako kako bi svi navijači na svetu trebali da budu dočekani, s gostoprimstvom i prijateljstvom. Sama utakmica koja je prekinuta u 67. minuti posle bacanja noža na ruskog fudbalera Dimitrija Kombarova, bila je u senci huligana i divljaka, koji su, nerazumnom odlukom UEFE, da ne prekine utakmicu u 15. sekundi, kada je bakljom pogođen golman Igor Akinfejev, imali priliku divljati i pokazati celom svetu, kako primitivizmom i najnižim strastima, mogu izazvati čak i generalnog sekretara Fudbalskog saveza Crne Gore, Momira Đurđevca, da za svetsku javnost kaže, da „ne zaslužuju ni državu ni reprezentaciju’’.
Najmanje je bitan bacač baklje, jedan iz gomile neadertalaca 21. veka, Luka Lazarević. U Crnoj Gori, u kojoj se posle mržnje iz devedesetih godina prošlog veka, kada su Milo Đukanović i njegovi mladokomunisti, podržavajući zemljaka im i komunističkog uzora Slobodana Miloševića, od Crne Gore stvarali najboljeg i najodanijeg saradnika, mrzili sve oko sebe, osim naravno Miloševićevu Srbiju, danas su tu istu Crnu Goru pretvorili u bastion antisrpstva, pa dok ratnog zločinca Hašima Tačija primaju sa cvećem, Ruse skoro ubijaju bakljama. Dok priznaju američku kriminalnu okupaciju dela Srbije, sveto Lazarevo Kosovo i Metohihju, kao nezavisnu državu, majci Rusiji, nameću sankcije. Kako će se mafijaško kriminalni režim u Podgorici, kad prođe njihovo vreme, a proći će, braniti pred istorijom, ne znam. Hoće li Milo Đukanović proći slično Čaušeskuu, nisam siguran, jer oni koji su ubijali decu pre šesnaest godina i po Crnoj Gori, najveći su mu zaštitnici. A kad biologija uradi svoje, ja nemam sumnje, ova vlast koja je Crnu Goru pretvorila u lopovsku privatnu prćiju Milovu i njegove familije i nekoliko partijskih drugova, pamtiće se po najvećoj izdaji svih onih heroja, koji su ugradili svoje živote za srpstvo i pravoslavlje.

S dragim prijateljem komentarisao sinoćnu utakmicu Jedine Naše. Složili smo se da su Rusi kukavički napuštili teren. pic.twitter.com/g4bblERRDj

— Ranko Krivokapić (@rankokrivokapic) March 28, 2015

Kao i svi veliki Srbi iz Crne Gore, tako je i najveći među njima, Vladika Rade, za kriminalce iz vlasti, nepoželjna osoba. A baš bi se njegove genijalnosti trebao prisetiti Đukanović i dobro upamtiti, „niko čašu meda ne popi, što je čašom žuči ne zali’’.
I za kraj, nije istina da je napad na fudbalere Rusije bio izuzetak. Dva dana ranije, isto u Podgorici, rođenog Podgoričanina, Duška Vujoševića, trenera „odvratnog’’ košarkaškog tima „Partizan’’, gađali su svinjskim bubrezima, jer znaju da boluje na bubrezima. Nedavno je u istoj sali gostovao tim iz tkz. lige Kosova. Šiptari su dočekani aplauzom i pozdravima. To je slika današnje tužne i rasrbljene Crne Gore, crnije nego ikada.
Možda će Aleksandar Vučić konačno da shvati koliko je mali igrač i koliko se uzaludno trudi da u potpunosti zadovolji Zapad. Kad je očekivao da je sve uslove ispunio, dobio je crveni karton iz famoznog Brisela. Vojislav Šešelj, kao „najopasniji čovek u Evropi’’, mora natrag u haški kazamat. Posebno je radosna Hrvatska i njezina predsednica Kolinda Grabar Kitarović. Da ne bi pisma kojeg je napisala UN, Šešelj bi još plašio Hrvate, pišu neki hrvatski mediji. Ja joj predlažem, da na sastanku s Vučićem traži od njega pomoć od jednog ili dva policajca, koji bi se priključili „hrvatskim redarstvenicima’’, koji verovatno imaju bogato iskustvo iz „Oluje’’. U toj kombinaciji verujem da bi Šešelj bio uhapšen i vraćen u Hag, jer Srbija mora da uradi sve da bi bila primljena u EU. Prošla su vremena kad je Aca bio Srbin, patriota i rodoljub. I kad je slavio učitelja, Šešelja. Danas, za evropeiziranog Vučića, „Oluja’’ se nije ni dogodila.