Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд

Спортски хулиганизам с насиљем, није балкански раритет. Готово да нема краја на овој нашој немирној планети, на којем није било провокација, манипулација, крвавих сукоба, а сећање нас враћа на фудбалску утакмицу између Ел Салвадора и Хондураса, који је завршио ратним сукобом. Наравно, да је на симболичан начин, распад Југославије почео насиљем на утакмици „Звезде’’ и „Динама’’ у Загребу, дивљачким нападом хрватског фудбалера Бобана на судију утакмице. Ни после грађанског рата, страсти и лудило се не смирују, па је сваки спортски сусрет, посебно између Србије и Хрватске, одиграван под посебним режимом. У мржњи против српских играча предњачили су навијачи Хрватске, а почело је на ватерполо утакмици европског шампионата у Словенији, пре десетак година, а увек су предњачили истом оном мржњом коју су у праксу претварали 1941. и 1991. Нису повремено остали дужни ни остали хулигани, а неретко је било и смртних случајева, па је тако у Мостару пре неколико година, била општа туча у којој су хрватски навијачи убили младића који је бодрио Сарајево.
Што се српских хулигана тиче, они су најпознатији у међусобним обрачунима, па је нажалост, потпуно нормално да утакмице Црвене звезде и Партизана, и у фудбалу и у кошарци, буду утакмице ткз. великог ризика. У сусретима с Хрватском, Босном и Херцеговином, српски навијачи никада нису прешли границе спортског навијања. Не верујем да постоји објективан човек који убацивање дрона с фашистичком скицом Велике Албаније у Београду, може повезати са српским хулиганима, док на свакој утакмици у Хрватској, „играју Срби и четници’’. Пре три дана на утакмици утакмици с Норвешком, не мали број неоусташа, с „великим успехом заменили су фудбалера усташу Шимунића’’, уз познато, Србе на врбе и убиј Србина.
Вређање Срба, стара је пракса на Балкану и пре ме пријатно изненади када наши спортисти добију признање и поштовање, као недавно у Тузли, могуће и по узору на наше гостпримство кад у Србију долазе спортисти из бивше Југославије. На непријатности и насиља, ми Срби, навикли смо од истих нам мрзитеља, у ствари, од када живимо.
Али понашање великог броја гледалаца, гледао сам утакмицу, и истина је да се ради о највећем делу публике на стадиону под Горицом у Подгорици, на мене је ипак оставио утисак каквом се ни у сну нисам надао, јер нисам очекивао толику мржњу посебно код младих људи, рођеним већином крајем прошлог века, против два народа Руса и Срба, који су увек, али баш увек, а посебно у оним најтежим тренуцима за Црну Гору, били браћа једнородна, узори и чувари вере и традиције, и који Црну Гору никада нису сматрали мање православном, мање братском и сестринском, без обзира на политичке режиме, који јесу пролазни, али који су се исто тако сматрали једном династијом и што не написати, једном државом.
Прве су шокантне сцене биле слике с подгоричких улица, кад су Руси и Срби из Републике Српске, који су, што је њихово право, бодрили репрезентацију коју је донедавно већинска Црна Гора звала вечним заштитником, мајком Русијом, били нападнути, а што је први такав напад на навијаче од када се мафијашки, антиправославни и антисветосавски режим у Подгорици, кривотвореним и фалсификованим референдумом, одвојио од сестре Србије. Недавно су, иначе по злу познати навијачи Енглеске у Подгорици, за разлику од навијача Русије, дочекани, онако како би сви навијачи на свету требали да буду дочекани, с гостопримством и пријатељством. Сама утакмица која је прекинута у 67. минути после бацања ножа на руског фудбалера Димитрија Комбарова, била је у сенци хулигана и дивљака, који су, неразумном одлуком УЕФЕ, да не прекине утакмицу у 15. секунди, када је бакљом погођен голман Игор Акинфејев, имали прилику дивљати и показати целом свету, како примитивизмом и најнижим страстима, могу изазвати чак и генералног секретара Фудбалског савеза Црне Горе, Момира Ђурђевца, да за светску јавност каже, да „не заслужују ни државу ни репрезентацију’’.
Најмање је битан бацач бакље, један из гомиле неадерталаца 21. века, Лука Лазаревић. У Црној Гори, у којој се после мржње из деведесетих година прошлог века, када су Мило Ђукановић и његови младокомунисти, подржавајући земљака им и комунистичког узора Слободана Милошевића, од Црне Горе стварали најбољег и најоданијег сарадника, мрзили све око себе, осим наравно Милошевићеву Србију, данас су ту исту Црну Гору претворили у бастион антисрпства, па док ратног злочинца Хашима Тачија примају са цвећем, Русе скоро убијају бакљама. Док признају америчку криминалну окупацију дела Србије, свето Лазарево Косово и Метохихју, као независну државу, мајци Русији, намећу санкције. Како ће се мафијашко криминални режим у Подгорици, кад прође њихово време, а проћи ће, бранити пред историјом, не знам. Хоће ли Мило Ђукановић проћи слично Чаушескуу, нисам сигуран, јер они који су убијали децу пре шеснаест година и по Црној Гори, највећи су му заштитници. А кад биологија уради своје, ја немам сумње, ова власт која је Црну Гору претворила у лоповску приватну прћију Милову и његове фамилије и неколико партијских другова, памтиће се по највећој издаји свих оних хероја, који су уградили своје животе за српство и православље.

S dragim prijateljem komentarisao sinoćnu utakmicu Jedine Naše. Složili smo se da su Rusi kukavički napuštili teren. pic.twitter.com/g4bblERRDj

— Ranko Krivokapić (@rankokrivokapic) March 28, 2015

Као и сви велики Срби из Црне Горе, тако је и највећи међу њима, Владика Раде, за криминалце из власти, непожељна особа. А баш би се његове генијалности требао присетити Ђукановић и добро упамтити, „нико чашу меда не попи, што је чашом жучи не зали’’.
И за крај, није истина да је напад на фудбалере Русије био изузетак. Два дана раније, исто у Подгорици, рођеног Подгоричанина, Душка Вујошевића, тренера „одвратног’’ кошаркашког тима „Партизан’’, гађали су свињским бубрезима, јер знају да болује на бубрезима. Недавно је у истој сали гостовао тим из ткз. лиге Косова. Шиптари су дочекани аплаузом и поздравима. То је слика данашње тужне и расрбљене Црне Горе, црније него икада.
Можда ће Александар Вучић коначно да схвати колико је мали играч и колико се узалудно труди да у потпуности задовољи Запад. Кад је очекивао да је све услове испунио, добио је црвени картон из фамозног Брисела. Војислав Шешељ, као „најопаснији човек у Европи’’, мора натраг у хашки казамат. Посебно је радосна Хрватска и њезина председница Колинда Грабар Китаровић. Да не би писма којег је написала УН, Шешељ би још плашио Хрвате, пишу неки хрватски медији. Ја јој предлажем, да на састанку с Вучићем тражи од њега помоћ од једног или два полицајца, који би се прикључили „хрватским редарственицима’’, који вероватно имају богато искуство из „Олује’’. У тој комбинацији верујем да би Шешељ био ухапшен и враћен у Хаг, јер Србија мора да уради све да би била примљена у ЕУ. Прошла су времена кад је Аца био Србин, патриота и родољуб. И кад је славио учитеља, Шешеља. Данас, за европеизираног Вучића, „Олуја’’ се није ни догодила.