Четири месеца пре трагичне смрти Етеле Мерк, власнице азила за напуштене животиње у близини Бачке Тополе, Зелена Патрола је провела дан са Етелом снимајући емисију за серијал. Етела Мерк је била по занимању академска сликарка, а по животном позиву, анђео за напуштене животиње. Један дан је био довољан да се види и осети колико је Етела посвећена и спремна да се ухвати у коштац с проблемима, који владају у овој области. На салашу 116 у Бачкој Тополи, Етела је одгајала свог сина: Супер Вида! и водила азил за напуштене животиње.
На Етелином салашу, у том моменту, налазило се око 500-600 паса и око 100 мачака, које је она склонила са улице и пружила им што привремени, што трајани дом. До тада, Етела је већ небројено много куца и маца успешно дала на усвајање и помогла и власницима и животињама да нађу своју праву „особу“. Она је своје наследство продала да би купила салаш и обезбедила што боље услове у азилу. Али, било је потребно унапређивати квалитет живота становника у азилу. Куцала је Етела на многа врата, и грађани и приватне компаније су помагали. Једино је изостала помоћ надлежних у локалној самоуправи. Етелин азил је био један од два азила у Србији који је, у том тренутку, имао све потребне дозволе за рад и функционисање.
Етелина енергија је била заразна. Она је успевала, уз врло малу помоћ надлежних или самих грађана, да нахрани, окупа, очисти и удоми на стотине и стотине паса и мачака. Општина, покрајина и држава су од Етеле очекивали, и добијали помоћ а заузврат јако мало давали. Она се, скоро сама, бринула о свим тим животињама, о њиховом физичком и менталном здрављу и о томе да им свима нађе прави дом. А коме је Етела нашла дом, ту више проблема није било. Ниједна животиња није враћена са изговором да не одговара том власнику или породици. Многе животиње, али и људе, је Етела усрећила али помоћ није добијала. Мучила се, борила са државним институцијама и бирократијом, молила, трудила се…али праву помоћ није добила.
Њена пожртвованост није се завршавала у границама њеног азила, она је сваког тренутка знала где су „потребити“ људи и животињеу Бачкој Тополи и околини и искрено се старала, о сваком сиромашном грађанину и напуштеној животињи!
За помоћ и добро дело никад није касно. Никад…
Етела је имала сан. Њен сан је изненада прекинут ватром која је прогутала њу, велики број животиња и кућу на њеном салашу. Због дуга за струју од 45.000 РСД, искључена јој је струја у азилу! Самилост нису показали ни локална самоуправа ни ЕПС! Она је само тражила одлагање плаћања! Струја је искључена и Етела је морала је да пали свеће које су, под неразјашњеним околностима, довеле да пожара у ком је Етела жива изгорела. Шта се тачно десило, нажалост, никада нећемо сазнати. Истраге иако је било никад нисмо сазнали шта се заиста десило. Да ли је у тој последњој ноћи Етела сањала свој сан? Да ли је сањала огроман отворен простор пун животиња које имају ту слободу да трче, уживају, играју се а никоме не сметају? Етела је имала један сан! Етела је сањала да прошири азил који је водила, да побољша услове у којима ће те животиње боравити, да им пружи нешто што већина тих животиња никад није осетило, или још горе, можда је и осетило на кратко али када су се њихови „власници“ предомислили онда су им то и одузели. А то је љубав. Етелин сан је љубав за све животиње и људе!
Етела сигурно „горе“ сада има свој „небески чопор“ и коначно може да ужива са њима у свој слободи и безграничности коју је засигурно заслужила. Али она заслужује ипак мало више од тога. Заслужује да је се сетимо сви ми, не само њен син и њена породица и још по која особа добре воље, коју је Етела задужила или неко кога је „заразила“ својом позитивном енергијом за животиње. Етела заслужује споменик у овој земљи. Али Етели не треба споменик. Никад јој није ни требао. Треба јој азил. Треба јој да од горе може да види како је њена визија и даље жива, како њен сан није заборављен. Етелин споменик би био азил о каквом је она сањала, који би радио и помагао и људима и животињама у њену част.
Етела је живела за беспомоћне људе и животиње. Она је за њих и гинула и погинула. Била је анђео на земљи, анђео је и на небу. Она и њен чопор анђела заслужују много више од самог сећања….
Дино Мујановић, Војвођанска зелена иницијатива