Андрија Аца Тадић је српски пјесник који живи и ствара у Сиднеју, Аустралија.
Родио се 1933. године у селу Штитару код Шапца. Након школовања радио је у Београду, Новом Саду, Шведској а 1968. године настањује се у Аустралији.
Чежња за родним крајем и љубав према лијепој писаној ријечи изњедрила је у Аци Тадићу једног од најплоднијих српских пјесника у Аустралији и дијаспори.
У циклусу „Песме за душу“ објавио је десет књига лирског и родољубивог карактера. Поезија Аце Тадића је кристално јасна, „питка“ за све укусе,
до сржи проткана хуманизмом и манирима српског боемизма. У овом кратком осврту представићу вам прву књигу из горе поменутог циклуса.
Значајна је по томе што нас на волшебан начин уводи у пјеснички свијет Андрије Тадића и његову опцесију отаџбином, животом у туђини, љубављу и жалом за родним крајем.
У сваком стиху осјети се његов боемски дух ране младости, који пјесника, од скадарлијских дана проведених у Београду, води утртим путем препознатљиве нарације литерате по вокацији.
Пјесме одишу нескриваном музикалношћу и читаоцу се намеће осјећање да пјесник пјева своје стихове. Такођер, се намеће утисак да пјесме говоре и о свима нама, о нашем родном крају, нашој љубави и чежњи за завичајем.
Из стихова се да закључити да је у аутору одувјек постојала потреба да изрази своја осјећања: према свијету који га огружује, љубави, љепоти жене, према богатој историји српскога рода, коме припада свим срцем и душом, а и актуелним догађањима садашњости.
Стихови су пуни искрене љубави за ближње, за свој народ и славну историју. Тадић се није либио да наше злотворе и непријатеље назове правим именом и искаже негативне емоције према њима.
Одлике његовог пјесничког израза су снажне употребљене ријечи, поштовање риме, строфичност уз повремене мање слободе, које обогаћују форму његових пјесама.
Овом приликом издвојио сам двије пјесме са надом да ће читалац пожељети да потражи свих десет књига из циклуса „Песме за душу“ и са аутором подјели све емоције које нам је поклонио у овом импозантном опусу.
Свакако јединственом у српском књижевном животу у Аустралији.

ЗАПЕВАЈМО!

Хеј Србијо с високих планина
Жеља ти је у срцу једина,
Песма твоја она најмилија
Да се са њом поноси Србија.

Родна груда наше душе храни
Само њој смо вечито одани,
Родном крају увек се враћамо
Отаџбину у души чувамо.

Хеј Србијо поносу Балкана
Целом свету ти си добро знана,
Песма те је у небо понела
Србија је песму заволела.

Запевајмо Нек` се чује
Кроз свет нека одјекује,
Ону стару из планина
Што певамо од давнина.

ПЕВАЈ НЕК СЕ ОРИ!

Кафана ме измамила
Да вам песме пишем,
Осећаје разнежила
Па кроз песму дишем.

Кафана је свему крива
Она пружа радост,
Са песмом се свашта збива
Песма блажи жалост.

Песма која душу греје
Наше срце блажи,
Када песма љубав сеје
Живот нам је дражи.

Певај, певај нек` се ори
Нека песма проговори,
Песма нама пружа радост
Сећа нас на нашу младост.

На крају да нагласим да је Аца Тадић члан Књижевног клуба „Саборник“.

Миљан Ковачевић