Уметник не би требало да одустаје од наде у боље сутра. Он треба да буде весник тог бољег сутра. Можемо рећи и да је управо то у бити уметника
Срби из дијаспоре увек треба да се враћају коренима и да се држе својих корена, да своју децу уче да говоре српски и да им то буде матерњи језик

Драган Јовановић, један од најбољих српских глумаца, наступиће са бендом Кенгуарси (некада Кугуарс) у Аустралији. Тим поводом, легенда српске глумачке сцене, говори за „Српски Глас“ о уметности, вредностима, позоришту и бегу у природу. Подсетимо, током прошле посете, учествовао је у хуманитарном тениском турниру „Аустралиан клосе“ током којег су прикупљена значајна средства за угрожене из Србије и Републике Српске.

 Када сте почињали да се бавите глумом, колико је тада систем подржавао младе глумце у односу на данас?
– Сигурно више. Мислим да је много више постојало финансија уопште за било какве културне и уметничке радове.

 Да ли је бунт у природи уметника?
– Бунт је обавезан, без њега нема ништа, без њега смо сви ми обични робови који су се помирили са судбином да то тако мора бити. Уметник не би требало да одустаје од наде у боље сутра. Он треба да буде весник тог бољег сутра. Можемо рећи и да је управо то у бити уметника.
Јер, стварање је у питању, стварање идеје и реализација исте. Пласман је небитан кад је у питању ремек дело или врхунско уметничко дело, јер оно не тражи рекламу,па је лепо видети да не зависи све од рекламе.

 Како, као уметник, доживљавате естрадизацију свега и уништавање система вредности?
– То је наша стварност, ново доба. Требало би да буде обрнуто. Требали бисмо сад да будемо свет изузетно интелигентних и духовних људи. Међутим не, просто нам не дају они који владају светом. Они имају оправдање да желе један аудиторијум који није много интелигентан да проникне у њихове малверзације. Увек је било тако. Увек су власти заглупљивале народ, јер им одговара глуп народ.

У младости сте имали сан да направите позориште?
– Ја сам схватио да је позориште представа, тако да сам једну зграду направио у улици Браће Стаменковић. Међутим, то позориште су ми отели политичари и дали неким својим симпатизерима. Свој сан сам остварио, бар што се тиче грађевинског дела. Онда сам схватио да оно може бити било где, тамо где је представа, а не зграде.

Каква нам је позоришна сцена?
– Нисам довољно упућен, морам да признам, али нешто што сам начуо је на трагу неке осредњости. Не постоје неке ствари које су пре биле веома честе, као на пример да се деси тако нешто да мораш унапред да резервишеш карту и то у време када је било мање људи у Београду, него данас, када је град повећао број становника.
 

Да ли то значи да је народ изгубио потребу за културом или су позоришне представе слабије? Или и једно и друго?
– И једно и друго. Ја мислим да се, пре свега, комплетна ситуација у друштву, пресликала и овде, где не би ни смело. Уметник мора да понуди неку опцију, мора да се обрати, да каже „ово је начин да се изборимо са злим мислима“.

[box type=“custom“ bg=“#c0c9ff“ color=“#7a7a7a“ border=“#“]

Аустралија, дивно место за Живот

 Били сте у Аустралији? Какве утиске носите?
– Врло занимљива земља. У сваком смислу. Изгледало ми је као један велики експеримент, тако формиран да се тамо испроба, на најбољи начин, капитализам и демократија, као и постулати западног царства. Веома задовољавајуће место за живот. Не поседује можда неку енергију, као на овим просторима, али је тамо цивилизација на врхунском нивоу. Живиш и пустиш друге да живе. Фали можда мало душе, али не може све. Једно веома цивилизовано место за живот.

[/box]

 Да ли проблем недостатка новца може да се превазиђе вишком креативности?
– Може да се превазиђе, нарочито у позоришним условима. Представа може да се направи без новца, ако људи који то раде, знају шта хоће да се ради. Наравно, кад је у питању филм и телевизија, то је нешто сасвим друго и на првом месту је рачуница. Зато се дешава да се раде оне ствари које су јефтине и финансијски, а и саме по себи. Нажалост, ми имамо просечне и осредње покушаје неких програма и филмова.

 Држава сваке године даје новац за пројекте, често подели многима, али мање суме. Да ли мислите да би било боље да се додели новац за најбољи пројекат, него да се паре расипају на више?
– Зависи од случаја до случаја. Не знам уопште колико људи који додељују новац уопште читају те сценарије. Ако постоји нешто што је изузетно и у односу на све друго боље и квалитетније, боље је онда да се уради једна, него четири ствари које не изгледају добро. Али, пре свега, мора комисија да буде права, састављена од људи који су поштени.

 Како бисте оценили културну сцену Србије?
– Сигуран сам да има много креативних младих људи и уопште старијих и средње генерације, који су веома талентовани. Имају шта да кажу и представе, међутим због тога што немају прилику, склони су да се сагну и раде све што могу, да би преживели. Углавном, већина тих потенцијалних и креативних људи су отишли. Велики је одлив таквих профила. Са друге стране су остали ентузијасти и људи који имају самопоштовање, које је јако тешко остварити. Не знам да ли има неко од мојих колега који ће рећи „Ја то нећу да радим“. То је проблем.

Општи проблем наше глумачке сцене јесте што у овом тренутку имамо доста факултета за глуму.
– Постоји само један Факултет драмских уметности. Све остало су школе глуме. То је пословна политика – тековине капитализма. Приватни факултети су део система који смо преузели. Не мислим да је добро и довољно да платиш годину неколико хиљада евра и да ти кажу да си талентован и да ћеш бити глумац. Човек не сме да се игра са судбинама неке деце која мисле да су талентована. Уметност је нешто што не може да се научи. То је у теби или није.

[box type=“custom“ bg=“#fee5bc“ color=“#a5a5a5″ border=“#“ radius=“0″]

Ташта и спорт су моји телохранитељи

 Интересантно да сте хтели да будете фудбалер?
– Мени је спорт нешто као телохранитељ. Имам два телохранитеља. Први је моја ташта, она кува најбоље на свету, па је тако зовем. А други је спорт, нешто без чега не бих могао.

[/box]
Пилотирали сте авионом. Прочитао сам да сте се плашили летења?
– То је основни разлог, због чега сам одлучио да возим авион. Страх су ми усадиле колеге.
Често сам путовао са колегом који се плашио, па нисмо могли да уђемо у авион без литре ракије. Онда сам рекао да нећу више. Одлучио сам да видим како функционише и уверио се да је то један феноменалан проналазак и најсигурнији вид превоза.

 Да ли се страх превазилази суочавањем?
– Сигурно. Исто, ако ти је страх противник, мораш да се суочиш са њим. Не можеш да одеш. Кад се склониш, све се претвара у једну тужну судбину. Живети у страху је тужна судбина.

Каква нам је дијаспора?
– То су углавном људи из Босне и Хрватске. Има их наравно и из Београда, али у мањем броју Једноставно, то је велика срећа за њих, јер тамо нису отишли што су желели, него зато што су морали. Мислим да су нашли лепо место које може да им буде добра сатисфакција за све оно чега су се нагледали. Међутим, увек треба да се враћају коренима и да се држе својих корена, да своју децу уче да говоре српски и да им то буде матерњи језик.
Јер, промениће се генерације, а језик и корени треба да се запамте. Приметио сам да неке нове генерације лоше говоре српски. Веома је важно да се на томе поради.

Ускоро поново путујете?
– Сад наступамо са мјузиклом. У ствари, то је почетак повратка Кугуарса. Ово ће бити наш први заједнички наступ после десет година. Одлучили смо се да поново засвирамо, јер музика је једини бег. Прикључиће нам се моја супруга, Бранка Пујић, која ће бити главни лик емисије коју она уређује, а где смо ми гости. То је отприлике драмски оквир целог концерта. Овог пута се само зовемо Кенгуарси.

Рекли сте да је музика једини бег. Какав је бег Торник?
– Кад неко каже Торник, ја помислим на природу. Живот са природом је нешто без чега не могу, као што не могу без спорта. То је у мом генетском запису. На Торнику се осећам најбоље и настварније. Природа је неодвојиви део мене.

Пише: Славиша Павловић