Срђан Смиљанић, Канбера

Када је Далај Лама 1959. године, након кинеског заузимања Тибета успео да добије уточиште у Индији, односи између два суседа су пали на веома низак ниво. Непријатељство је кулминирало 1962. године, када је из граничних спорова произашао једномесечни рат. Трупе Маове Кине су том приликом извојевале убедљиву и брзу победу, понизивши индијску војску. Рат је завршен једностраном кинеском објавом обуставе непријатељстава, којој Индијци нису имали шта да додају. Кина је тада стекла пуну контролу над територијом Аксаи Чин, накратко окупиравши и индијску провинцију Арунашал Прадеш, коју Кинези називају Јужним Тибетом.
Колико год да је поменути рат кратко трајао, његове последице су се испоставиле дугорочним, пошто су односи између најмногољуднијих земаља света остали хладни током наредних пола века. Отопљење се могло назрети тек средином прошле деценије, пошто је накратко актуелизован пројекат изградње другог крака железничке линије Пекинг – Ласа, којим би се главни град кинеске провинције Тибет, самим тим и главни град Кине, железнички повезали са индијском престоницом Њу Делхијем. Како се поменути пројекат није остварио, чинило се да нема начина за превазилажење статус квоа. Међутим, ветрови су се променили у последње време. Прво је у Кини 2012. дошао на власт прагматични Си Ђипинг, да би у мају прошле године можда још прагматичнији Нарендра Моди, постао премијер Индије. Већ тада, постало је јасно да ће политика међусобног игнорисања бити прекинута.

Три заједничка интереса

Основни заједнички интерес Индије и Кине је у економској сарадњи. Индији су преко потребне инвестиције, како би смањила незапосленост. Са тим циљем, премијер Моди је уклонио лимит страног власништва над националном железницом и поштом, јасно назначивши да у овим секторима очекује кинеске инвестиције. Чајна дејли мејл је у том смислу прошле године пренео речи кинеског генералног конзула у Мумбају, како су кинеске компаније спремне да у модернизацију индијске железнице и изградњу брзих пруга, уложе преко педесет милијарди долара. Почетак конкретизације овог обећања, десио се током септембарске посете кинеског председника западној индијској провинцији Гуџарат, где га је дочекао њен бивши гувернер, актуелни премијер Индије. Вредност уговора и протокола потписаних том приликом, достиже висину од око 20 милијарди УС$. Ова свота посебно добија на значају, ако се зна да је вредност потписаних уговора између кинеских и америчких компанија, након посете Барака Обаме Делхију крајем јануара, досегла тек 4 милијарде УС$.
Други заједнички интерес је стратешке природе. Обе земље припадају блоку земаља БРИКС, чија основна карактеристика је залагање за мултиполарни свет, чему се САД жестоко противе. Свеједно, било би нетачно рећи да је Индија чврсто опредељена у сврставању на страну кинеско-руске политичке осовине, посебно у светлу чињенице да Њу Делхи, још од времена ослобађања од британске колонијалне власти, чврсто и непромењено држи до свог курса несврставања, односно, спољнополитичке неутралности у процесу такмичења великих сила за светску доминацију. Опет, не треба испустити из вида ни да Индија упорно одбија подстицаје из САД, чији циљ је да се Њу Делхи увуче у америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Посебно је индикативно то што је свега недељу дана након посете америчког председника Делхију, индијска министарка иностраних послова Сушма Сварај отпутовала у Пекинг на састанак са кинеским и руским колегом. Састанак је разултирао заједничком изјавом којом су три земље ,,позвале на изградњу праведнијег и стабилнијег међународног политичког и економског поретка“, односно ,,на изградњу мултиполарног света“.
Пекинг и делхи имају заједнички интерес и у потреби обезбеђивања мира и стабилности хималајског региона. Основни проблем у остваривању овог циља је однос Индије и Пакистана – већ деценијама проткан повременим ратовима – који тешко може да се реши на билатералном нивоу. Можда и једина нада за постизање договора произилази из заинтересованости обе земље за прикључење Шангајској организацији за сарадњу – асоцијацији Кине, Русије и још четири централноазијске републике, која делује на војном плану. У овом тренутку и Индија и Пакистан имају статус посматрача у оквиру ШОС, с тим што је Пакистан већ поднео захтев за пуноправно чланство, док је Индији упућен подстицај да то учини и то управо из Пекинга, који је у истој изјави подржао и кандидатуру Пакистана. Увлачењем Индије и Пакитана у ШОС, несумњиво би дошло до значајног поправљања односа између Делхија и Исламабада, као и до даљег унапређења кинеско-индијског дијалога поводом њиховог и даље актуелног граничног спора, чиме би тензије у хималајском региону значајно опале.

Три проблема у односима

Освновни проблем и даље се тиче међусобног разграничења. Индијци не признају кинески суверенитет над територијом Аксаи Чин, док Кинези не признају индијски суверенитет над покрајином Арунасал Прадеш. То је и једина тема у билатералним односима две земље, поводом које ни Си ни Моди нису сувише флексибилни. Ипак, нада да је могуће доћи до решења, појавила се током Сијеве септембарске посете Индији, када је најављено обнављање преговора поводом изналажења решења за граничне спорове. Такође, несумњиво је да је један од разлога помињане фебруарске посете индијске министарке иностраних послова Кини, био наставак разговора на тему успостављања међусобно прихватљиве демаркационе линије. На ту тему, министарка Сварај је изјавила да је ,,решење могуће, ако стране успеју да приђу проблему на неконвенционалан начин“. Коначно, један од саветника за безбедност у индијској влади је изјавио да решење спора мора бити спремно до маја ове године, када ће Нарендра Моди узвратити септембарску посету Си Ђипингу. Већ сада се зна да ће демаркациона линија представљати главну тему разговора.
Други проблем, настао је са почетком остваривања кинеског мегапројекта под називом ,,Нови поморкси пут свиле“, након чега је Кина појачала војне и дипломатске активности у басену Индијског океана, што је Индија схватила као претњу својој националној безбедности. Као одговор, Индијци су уложили додатни новац у куповину наоружања, док је премијер Моди током фебруарске посете Барака Обаме Делхију добио гаранције америчког председника да ће САД Индији уступити технологију изградње носача авиона. Ипак, у светлу актуелног отопљавања, тешко је претпоставити да ће описана ситуација стати на пут сарадње. Нема никаквих индиција да би Кина могла имати икакве непријатељске намере према Индији, а Делхи несумњиво схвата витални интерес Пекинга за обезбеђивање поморских траса њенгове трговачке морнарице и нема разлога да га у томе омета.
Трећи проблем у односима је спољнополитичке природе. Још почетком мандата, Нарендра Моди је изјавио како је његов омиљени страни политичар премијер Јапана Шинзо Абе, за чијег мандата су односи између Токија и Пекинга драстично нарушени. Са друге стране, традиционално снажне везе између Кине и Пакистана, одавно представљају трн у оку Делхија. Решење се ипак назире, и то у међусобном поштовању традиционалних савезништава друге стране.

Закључак

Ни политичка воља ни економски интерес за даље проширење сарадње између две најмногољудније земље света нису спорни и зато је главно питање њиховог односа данас, питање територијалног разграничења. Тај чвор је тешко разрешити, јер ни једна страна не може себи дозволити луксуз уступања другој територије, која се у домаћој јавности сматра домаћом. Међутим, ако предстојећа посета индијског премијера Кини ипак резултује солуцијом којом би се трајно решио, или бар на дуже време ставио ад акта гранични спор две земље, такав расплет би означио откључавање неограничених потенцијала економске сарадње. Обе земље имају базични интерес да до тога дође, а не треба заборавити ни да би се остварењем оваквог сценарија неизоставно стабилизовао цео хималајски регион. Са друге стране, без налажења компромиса везаног за територијално разграничење, енормни економски потенцијал хималајске регије неће никада бити до краја ослобођен, док ће се до политичке стабилизације доћи далеко теже. Нема сумње да су Кина и Индија, али и друге заинтересоване стране, тога савршено свесне.