[dropcap font=“0″]У[/dropcap] Србији почела сезона слава већ увелико. А кад почне сезона слава, онда је слична сезони лова. Домаћини јуре прасе и јагње, а гости јуре где ће пре и више да оду на славу, како би могли да се наједу. Да не говоримо о томе да се онај исконски разлог славе тотално изгубио.
Имам утисак да се никада није тако и толико славило као у последњих неколико година, и тај тренд не јењава. Како је то јединствен, и баш јединствен догађај у српској историји, који нема ниједан други народ на свету. Самим тим славе су и значајније за нас. Без сумње смо ту први, а и у средини и последњи јер смо сами и једини на листи.
Митологија каже да су Срби почели да славе да би се за време Турске империје сакупљали под окриљем релегиозног празника и тако договарали како да се ослободе турског јарма.
Међутим оно у шта ми верујемо, и оно што историја пише, ако може и њој да се верује онда су ствари сасвим другачије.
Велики број историчара тврди да је слава код Срба настала још у паганским временима, где је скоро свака кућа имала свог заштитника којег су славили, па се наставила по примању хришћанства. Такође стоји у тексту историчара да Срби нису једини славили, али су једини, најдуже и до дан данас задржали славу. Постоје трагови да су сви Словени имали славу, затим Трачани (староГрци), Дечани, Илири. Чак и стари Римљани, а слични обичаји се и данас могу наћи у Македонији, деловима Бугарске.
Славе се срећу и код католика у Боки Которској, јужној Херцеговини… Има је и код неких муслимана у Босни, Влаха у Румунији…
Претворисмо овај чланак у час историје. На крају крајева ништа то није доказано, а ко би и могао, већ су само теорије. И кад су у питању теорије, онда боље ми да се држимо наше истине, него њихове.
Слава је само српска и тачка.
Новембар је месец кад има највише слава, тачно десет. Кад се узме у обзир да се слава слави два дана, то значи 20 дана кркања и пијења. Новембар због тога испаде најлепши месец у години.
Ипак је чудно да се у оваквој економској кризи тако и толико слави. Трошкови једне просечне славе коштају око 1.000 евра ($1,538), то је три пута више од месечне плате. Тако испада да се мора радити пуна три месеца за једну славу.
На славу се не позива, већ се зна ко код кога иде. И иде се у било које време у та два дана. Нема никаквих правила. Од ујутру до увече се ређају гости којима треба постављати јела од почетка, онако како се појављују.
Јела су увек традиционална, на мрсним славама обавезно је супа или чорба, сарма или кисели купус зими (а лети пуњена паприка), затим неизбежно прасе, а имућнији постављају и јагњетину на сто. Затим колачи и торте. Пије се домаћа ракија, и домаће вино, а највише пиво. На посним славама је ту обично рибља чорба, риба спремана на разне начине и посни колачи.
Поред истог јела на свакој слави, долазе и исти људи и воде се исти разговори. Редовно се хвали храна и прича по једно пола сата како је печење било добро. Затим се пређе на политику. Критикује се држава. Критикују цене и причају како је тешко данас живети у Србији. Прича се и о томе како је лепо у иностранству и како се тамо тек живи и зарађује. Млађи праве комбинације да оду из земље, а старији кажу да су млађи и они би то урадили.
Веровали или не у Србији има равно 61 слава годишње. Готово сваког месеца има по нека слава, највише како рекосмо новембар, десет, па онда по шест октобар и јануар, мај има седам слава, а само март и април имају по једну.
Свети Никола, 19. децембра је далеко највећа слава у Србији, за њу се каже да пола Срба слави, а друга половина иде у госте.
У црквеном календару постоји равно 91 црвено слово. Укључујући 52 недеље у години, а других 39 су такође празници разних светаца.
Ово говорим зато што је поред слава масовна појава у Србији да се не ради на црвено слово. Не раде домаћини земљу, не раде мајстори. Не би могао човек пушком да их натера да узму нешто у руке кад је црвено слово. А то је 91 дан у години. Скоро трећина. Кад се тој бројци додају славе, јер нису све славе црвено слово, само поједине, и кад велики број људи неће да ради ни на дан славе, иако није њихова. Онда се долази до запањујућег податка да велики број људи одбија да ради око 120 дана годишње.
Наравно да овде не говорим о целој српској популацији. Раде банке, поште, аутобуси, али мали привредници, занатлије, самостални радници, земљорадници – који би требало више да раде – пландују.
Мене мука ухвати кад ми само спомену и црвену боју. Ко је мене питао, или све нас у Аустралији да ли и кад је црвено слово, да ли и кад славимо. Ради се, зато држава и иде напред.
Наравно, где год сам радио, где год сам био, поштовао се српски Божић, поштовали су српски Ускрс и добијао сам без поговора слободне дане и честитке. Али то је у питању неколико дана а не 120.
Нећу да опет улазим у неке историјске податке о томе како, када и због чега је настао црквени календар који је толики број датума обележио црвеном бојом. Али могу да предпоставим да су онда била другачија времена. Да је већина становништва радила на земљи, да нису имали ни толико развијену технологију, ни толико развијено друштво са садашњим прохтевима. Тада је живот био леп и прост. И тада је вероватно морало тако да буде.
Не улазећи у верске обичаје, жеље и прохтеве појединаца, чињеница јесте да су се времена вртоглаво променила у последњих неколико година, да не говоримо о стотинама година, колико постоји црквени календар, и да би црква у име народа требало мало да размисли да ли је потребно нешто мењати, или остати на оним позицијама које важе стотинама година, и докле би оне требало да важе.