Пише: Саша Јанковић
Више од трећине мојих недељних колумни у 2021. години било је, нажалост, посвећено актуелној здравственој кризи, корона вирусу, затварањима, разним рестриктивним мерама и принудној вакцинацији. Најрадије бих волео да нисам морао да о томе пишем, али једноставно сурову реалност са којом смо се суочавали нисам могао избећи. Читава минула година била је у знаку пандемије, и хтели ми то или не, нисмо се могли од ње сакрити. Готово да није било места на Земљи где сте могли побећи од медија и локалних влада, које су фанатично, хистерично и панично плашили своје суграђане, буквално на сваком кораку. Година за нама, била је посебно драматична у Аустралији, која је врло често избијала на странице светских медија по негативним и понижавајућим вестима, као никад пре у својој историји. Слике мучких обрачуна полиције и демонстраната у Мелбурну и Сиднеју, показали су да је „враг однео шалу“ и да се критике власти неће нимало толерисати. Може се слободно рећи, да је актуелна пандемија заувек променила лице Аустралије, и да ће повратак на старе демократске стазе бити мукотрпан и тежак. Захваљујући пре свега њеним нарцисоидним државним лидерима и немоћним федералним премијером Скотом Морисоном, Аустралија је коначно „де факто“ постала конфедерација. Сигуран да ће две последње пандемијске године бити уписане црним словима у њену историју. Показало се јасно да је Устав федерације рањив и да није добар, јер је од некада јединствене државе направио осам засебних „феудалних“ јединица, где државни премијери кроје правила и законе како се њима свиђа. Најбољи доказ за то можемо видети и на крају ове хаотичне године када Аустралијанци још увек не могу слободно путовати широм своје државе, чије држављанство поносно поседују. Нема сумње, ово је јединствени случај у свету, преседан без икаквог логичког основа и здраворазумског објашњења.
Наравно, било је и изузетно лепих догађаја, који су такође обележили протеклу годину. Поново нас је веселио наш најбољи српски и светски тенисер Новак Ђоковић, који је годину започео освајањем Аустралијан опена (АО) по девети пут. Новак је тако само још једном потврдио да је он једина истинска икона АО, и да ће његово име остати заувек исписано у аналима „белог спорта“. И то посебно у Аустралији, где његове рекорде вероватно још нико неће оборити, барем не у наредним деценијама. Ђоковић је протеклу годину обележио и освајањем још два гренслема (Ролан Гарос, Вимблдон), што га је изједначило по броју најважнијих тениских титула (20), са његовим највећим живим конкурентима Федерером и Надалом. Он је такође, по седми пут у својој каријери, завршио годину као најбољи тенисер света, чиме је престигао Пита Сампраса и постао апсолутни рекордер. Оборио је и још један рекорд од 353 узастопних недеља на првом месту АТП листе, што је такође било незамисливо у историји тениса, све до сада.
Један од најважнијих догађаја у историји српске заједнице у Аустралији, било је свакако отварање дуго-очекиваног првог српског колеџа у Сиднеју. Идеја о оснивању овог колеџа рођена је пре три деценије, и било је потребно много труда, зноја, љубави и истрајности да се овај пројекат коначно реализује. Колеџ „Светог Саве“ у Сиднеју, постао је прва званична школа у оквиру аустралијског образовног система, где се поред редовних школских предмета поносно изучавају и српски језик, култура и традиција. Ово је без сумње један изузетан догађај за читаву српску дијаспору јер је колеџ овакве врсте постао трећи у свету, након две већ отворене школе у Сједињеним Америчким Државама. Имао сам ту привилегију и срећу да током протекле године посетим српски колеџ и уверим се у његову физичку лепоту и духовни сјај којим осваја сваког посетиоца. Тако су дечја граја и радост постала свакодневница на српском имању у западном сиднејском предграђу Варовилу, пре свега захваљујући посвећености Епархије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве и њеним истакнутим и еминентним члановима. Овај догађај бих лично означио као једну прекретницу у развоју целе српске дијаспоре, а посебно у животу аустралијских Срба. Колеџ „Светог Саве“ постао је једна битна чињеница, којом се аустралијски Срби могу поносити јер доказује наше духовно постојање на Петом континенту.
У драматичној години за нама аустралијски Срби постали су и изузетно политички активни као никада пре. Подсетимо се, у јулу 2019. године, у Јужној Аустралији је за федералног сенатора први пут у Сенату изабран један високи представник српског порекла. Либерални сенатор Алекс Антић (Алекс Ентик), иначе адвокат по професији, је своје српске корене поносно истакао већ у свом уводном говору у септембру 2019. Да „крв није вода“ сенатор Антић је показао и током читаве 2021. године боривши се јавно за слободу и једнакост свих Аустралијанаца. Антић спада у ред тек неколицине аустралијских политичара који се јавно залажу за крај овог лудила и здраворазумски приступ актуелној кризи. Прва градоначелница српског порекла у Аустралији, Ранка Рашић, завршила је веома успешно свој једногодишњи мандат на челу мелбурнске општине Бримбенк. Она је храбро утрла пут и будућим локалним политичарима српског порекла, доказавши да је могуће успешно водити мултиетничке општине као што је Бримбенк. Само непуних годину дана касније, на чело суседне мелбурнске општине Мелтон, изабран је још један политичар српског порекла Горан Кесић. Реч је о изузетно перспективном политичару чије време тек долази. У току 2021. године са групом истомишљеника и пријатеља у Сиднеју познати хуманитарни радник и економиста Милан Максимовић основао је политичку партију „Freedom Party“, са којом планира да наступи на наредним државним изборима у Новом Јужном Велсу у марту 2023. године. Миланова фејсбук страница посвећена ново-основаној партији већ има више од 23.000 пратиоца што је чини већ довољно утицајном међу будућим бирачима. Програм ове нове партије јединствен је пре свега из разлога што обећава и гарантује поновно враћање слободе и једнакости, које смо против своје своје воље изгубили у годинама пандемије.
Скромно и без прославе и ватромета, али поносно и заслужено недељник „Српски глас“ је обележио тридесет година свог постојања. Једини лист на ћириличном српском писму у Аустралији, остварио је своју немогућу мисију показавши читавој српској дијаспори да је уз веру, истрајност и пожртвовање могуће опстати, и више од три деценије пркосити свим недаћама а посебно новим технологијама. У оном истом формату каквом је први број „Српског гласа“ изашао у марту те драматичне 1991. године, дочекаће вас и овај данашњи празнични број у осврт нове 2022. У то име желим вам успешну, здраву и веселу Нову годину!
