Пише: Саша Јанковић
Аустралијски парламентарни систем је по угледу на британски, започет и формиран пре 165 година, у Новом Јужном Велсу. Тачније, 22. маја 1856. године у Сиднеју, у време када је ова најстарија аустралијска држава још увек била британска колонија, и под директном управом гувернера. Исте године, шест месеци касније, парламент је формиран и у држави Викторији, а након тога у наредних неколико деценија, и у свим осталим државама. Парламент Аустралијске федерације са данашњим седиштем у Канбери, обележио је ове године 120 година постојања. Ипак, прва седница није одржана у Канбери, већ у Мелбурну 9. маја 1901. године, којом је председавао британски принц Џорџ, који ће касније постати краљ Џорџ Пети. Све до 1927. године, у време жестоког ривалства између два највећа аустралијска града, парламент је редовно заседао у Мелбурну. Тек тада је премештен на данашњу локацију у главни град Канберу, који је то постао посебним указом парламента 1908. године.
Парламент сваке демократске државе је њен основни стуб и кичма њеног опстанка. Колико је аустралијски парламентарни систем израстао у један демократски бастион за ових 120 година, тешко је рећи у овом тренутку. Ситуација са проглашеном пандемијом је показала да је федерација и те како рањива и осетљива на спољне догађаје. Након, 18 месеци од првог затварања међу-државних граница аустралијска федерација је још увек на тешком испиту. Иако се захваљујући самом Уставу федерације, који у том случају нема јасне одреднице, не може рећи да ли су некада административне границе сада и легално постале спољашне. Још на почетку саме кризе оснивач Уједињене аустралијске партије (United Australia Party) Клајв Палмер је безуспешно покушавао да на суду оспори успостављање тврде границе између Западне Аустралије и Квинсленда. Тај судски преседан је додатно ранио федерацију и нанео јој тежак ударац од ког се вероватно никад неће потпуно опоравити. Сепаратистичке аспирације појединих аустралијских држава, нажалост нису ништа ново у овдашњој политичкој пракси, али су се често користиле више у кокетирању са бирачима, као један крајње популистички метод. Данас је та пракса, слободно се може рећи, постала прошлост јер државни лидери већ одавно јавно и без увијања износе такве амбиције. Најдаље, је у томе отишао лабуристички премијер Западне Аустралије Марк Мек Гоувен али га у тим идејама следи и премијерка Квинсленда Анастасија Палашјук. Иако су поменути лидери на седници Националног кабинета првобитно пристали да укину све граничне баријере, након што Аустралија достигне 80 одсто вакцинисаних, врло брзо су демантовали сами себе. Прво је Мек Гоувен изјавио да он неће поштовати одлуку са којом се сагласио, а затим му се у томе придружила и Палашјукова. Наравно, као и сваки претходни пут у последњих годину ипо дана, разлог је борба против пандемије и наводна заштита становништва. Тако се још једном показало да федерална стратегија борбе против корона вируса није погубна само по економију и ментално здравље људи већ и по саму федерацију и њен физички опстанак.
Већим делом постојања аустралијски парламент је био поприште борбе ставова и мишљења углавном две највеће партије: либерала и лабуриста. Ове две политичке снаге смењују се на власти још од краја Другог светског рата и доминирају политичком сценом у свим федералним државама. Ипак мало је познато, међу њиховим симпатизерима, да су аустралијски либерали у данашњем називу формално настали тек крајем 1944. године, као наследници политике такозваних протекциониста (конзервативаца) и Уједињене аустралијске партије. Поменути протекционисти били су први владари федерације, изнедривши прва два чувена председника владе: Едмунда Бартона (1901-03) и Алфреда Дикина (1903-04). Бартон и Дикин су у то време били изузетно јаки лидери, са визијама да ће аустралијска федерација једног дана бити јака и модерна демократска држава. Као што и сам њихов назив сугерише, заговарали су протекционизам, то јест увођење тарифа на страну робу како би се заштитила домаћа производња и повећала локална запосленост. Данас, у време глобализације ова теза је одавно скоро потпуно напуштена, из простог разлога јер то крупним капиталистима више не одговара, који су махом највећи донатори и либерала и лабуриста.
Аустралијски политички систем, нажалост, није показао довољну флексибилност да се прилагоди ново-насталој ситуацији проузкованој пандемијом. Сведоци смо, да су федералне јединице постале моћније и важније и од саме федерације. Либерали и лабуристи углавном имају исту стратегију када је у питању приступ актуелној здравственој кризи. Њихови ствавови су врло слични чак и по бројним другим важним државним питањима. Опозиција често ствара у јавности вештачку разлику у ставовима како би се додворила незадовољним бирачима. Наравно, то мање-више са успехом раде све партије.
Аустралијанци су уморни од либерала и лабуриста и њихових препуцавања чија се суштина владања разликује само у нијансама. Зато је пажњу јавности протеклих недеља привукао долазак посланика Крега Келија на чело Уједињене аустралијске партије (UAP). Кели је дугогодишњи либерал који није пристао на униформост партијског мишљења када је у питању пандемија. Од самог почетка кризе се залагао за један другачији приступ као и за универзални друштвени дијалог уместо слепог прихватања одлука неколицине епидемиолога и разних такозваних експерата. За само десетак дана нова партија Крега Келија доживела је огромну популарност примивши у своје редове више од 30.000 нових чланова. Ово је својеврсни рекорд у аустралијској политичкој историји јер до сада није забележено нешто слично. Поређења ради, и либерали и лабуристи појединачно имају мање од 65.000 чланова. Уједињена аустралијска партија, коју је бизнисмен Клајв Палмер основао пре 8 година под другим именом, је без икакве сумње довођењем Келија у своје редове постала озбиљна политичка снага. Ово је јасан знак владајућим либералима, као и опозиционим лабуристима да ће им Кели и његови следбеници представљати озбиљну претњу на федералним изборима, који ће бити одржани најкасније у мају наредне године.
