Својим животом представљала је симбол свега најбољег међу Србима оданим традиционалним вредностима: пожртвовање, скромност, упорност. Увек је била прва и посебна: први студент медицине у родном крају после Другог светског рата, емигрант, касније ктитор, несаломљиви српски родољуб

Филозофи су од те чињенице, бритке као сабља и јасне да јаснија не може бити, направили причу у коју је уткано баш све: оно што зовемо околностима, јединственошћу сваког човека, напокон Божијим промислом. А чињеница каже да „свако ко се роди, треба и да умре“. Пут, кратки пут од почетка до краја овоземаљског постојања, борбе са свакојаким невољама, супротстављање изазовима, победе и порази, увек је прекратак да би човек могао да покаже све што може и зна, а посебно да исправи све своје погрешке и заблуде.

Тако је, чини се, и са животом Даринке Милојевић. Упокојила се у Господу у четвртак 3. јуна, чиме је означен крај поменутог „кратког пута“, без обзира што је у њеном случају трајао пуне 93 године, јер је остало још толико тога да се уради, покрене, помогне… Сада остаје само успомена на оно што је било, да се посејаном семену види клијање и род, остаје да се сећамо док историја суди. Зависно и од оних који је пишу.

Даринка Милојевић је рођена у древном средишту Епархије горњокарловачке, у месту Плашки. Тамо где је столовао и чувени владика ЛУКИЈАН (Мушицки), богословску школу завршио отац Николе Тесле, а најмлађа и омиљена сестра Мара удала у исто место и остала ту до краја живота. У Плашки су долазили и Вук Караџић и Доситеј Обрадовић, многи су га прославили, али међу онима који су име градића подно масива Мале Капеле издигли до самих висина Господа били су и људи везани за детињство, а касније и животна уверења, па самим тим и судбину Даринке Милојевић.

Најпре стриц, или како Личани кажу „ћића“ Милован Грба, свеучилишни професор у Загребу, народни посланик и као радикал Пашићев повереник за Загреб и већи део Крајине који је још у самом почетку стварања заједничке државе јужних Словена упозоравао да не иде све како би требало и да „београдска политичка елита тог времена појма нема шта се стварно дешава с друге стране Дрине“, служећи се аргументима из своје богате професорске службе и сјајним познавањем стања и народа о којима је било речи. Професор Милован Грба био је истакнути противник политичког прагматизма Светозара Прибићевића, оличеног у његовим заокретима и савезништвима од којих ће се оно са Мачеком показати и у Плашком посебно погубним.

Владика САВА (Трлајић), проглашен светитељем због свог мучеништва и жртве коју је поднео, оставио је неизбрисив траг у мислима, у срцима најпре оних који су имали прилику да га упознају и приме његов благослов, касније и оних који су о њему слушали и истину о светитељу преносили. Велики владика представио се Господу на најтежи могући начин, у мукама намењеним само највећим хришћанима чија је вера јача и од стене, камоли од нечије мржње или зла, па макар било и усташко. Недуго после оснивања НДХ 1941. године, иако је имао недвосмислена упозорења да му је време да бежи, владика САВА је остао уз свој народ спреман да поднесе сваку, па и најтежу жртву. Усташе су га ухапсиле – а то ће остати један од најзначајнијих утисака и најтежих животних лекција и Даринке Милојевић – заједно са њеним оцем.

Млади, али изузетно омиљени млинар Лазо Грба имао је шесторо деце, а судбину је поделио са духовником и пријатељем владиком САВОМ уз готово идентичну предигру. И он је био упозорен шта му се спрема, сео на воз да оде, можда у спас, али је на првој станици изашао и вратио се кући понављајући у себи да не може да остави своју супругу и децу, па макар и животом платио. Није платио одмах, већ сутрадан када су га ухапсили, мучили заједно са светим владиком, а убили после додатних мучења у злогласном затвору у Госпићу. Шаранова јама у Јадовну врло је вероватно последњи комад земље под небом који су обојица видели живи. Црна рупа као симбол времена и зла које се наднело над све поштене људе, посебно Србе, на простору тадашње НДХ.

Даринка је последња видела оца, кроз прозорчић на затворском ходнику, када је са мајком дошла у посету и не слутећи да ће их следећи пут кад дођу дочекати упозорење да више немају разлога долазити. Време ће показати да ће много тога да се укрсти у њеном „кратком путу“, и тешких изазова, великих идеја, муке, патње, али и много успеха, сатисфакције, као и заблуда и наивних очекивања. Ипак, усташе и њихов злочин остале су један од вечитих пратилаца, скривали су се као нема сенка чак и у позадини одлука и размишљања која наизглед немају никакве везе са ратом, страдањем и неправдом. Наизглед!

Оставши без оца у 14-ој години живота, Даринка је уз млађег брата и четири сестре имала први задатак да преживи. Касније, наочита ће девојка показати да јој Бог није дао само оно што ће многи од њених сумештана и познаника називати „најлепшом девојком плашчанске долине“, већ и невероватну упорност, способност и жељу да ради. Најпре се доказала у првим годинама после Другог светског рата када је требало надокнадити четири године избивања из школских клупа, да би завршила средњу школу „напрескокце“ а онда уписала ни мање ни више него Медицински факултет у Загребу. Прва послератна студенткиња медицине из Плашког! Даринка Грба.

Медицину никад неће завршити, иако је опет била један од најбољих студената, због одлуке да бежи преко границе за Аустралију, у време када је таква одлука била врло близу одлуци о самоубиству, истим путем којим је коју годину раније отишао и њен будући супруг Мићо Милојевић. Како онда, тако до дана одласка са овог света, увек као да је била осуђена да буде уочљива, прва или чак и једина.

Како се 1950. године илегално прелазила граница између Југославије и Италије, прича је која се граничи са бајкама или најневероватнијим криминалистичким филмовима, али невероватних епизода у које је тешко поверовати обичном човеку биће у животу Даринке Милојевић још много у деценијама које су уследиле.

„Радили смо као звери!“ – рећи ће сећајући се првих година у новој земљи, када је са супругом Мићом градила из ничега нешто, велико толико да није ни сањати могла у шта ће да се претвори њихова борба за пуким опстанком. Касније ће бројни коментатори, каквих је увек и свуда било међу нашим светом, рећи „лако је њима, они су богати“. Кад су Даринка и Мићо претварали најгори крш у плодну земљу, јер је уређена ораница или већ потпуно сређена фарма коштала колико они нису могли ни да замисле, није било никога да им помогне или се придружи. Тако то обично бива, у муци и невољи човек је најчешће сам, кад се попне на врх одједном му постају пријатељи чак и они које иначе никад не би упознао.

„Дешавало се да целог дана нисмо имали ништа за јело осим једне јабуке или поморанџе“ – рећи ће много година касније сећајући се првих дана у богатој Аустралији. Сваки успех има своју цену, она је свој скупо платила.

Даринка Милојевић исписала је својим животом готово потпуну причу симбола српске емиграције, оне коју називамо „старом“, зато што је у великом броју дошла у Аустралију у годинама после Другог светског рата. Вредни, упорни, домишљати, решени да се боре за боље и да упрегну у своја кола наслеђену интелигенцију, изузетан инстинкт за самоодржање, љубав према свом роду и православној вери.

Друга страна те приче је она заједничка, јер све или готово све што је постигла својим радом за своју породицу, ћерку и унуке, све сјајне идеје и много труда, када се пресели на терен српског националног прегнућа, ма колико изгледало епохално, у суштини је увек остајало или недоречено, или под озбиљним знаком питања, или заогрнуто тешким велом наивности и заблуда. Даринка Милојевић дуги низ година била је једна од најпознатијих појединаца оног што се неоправдано зове „српском заједницом“ јер заједница никад није била велики ктитор и подржавалац, финансијер и покретач. Иза ње остају дубоко урезани трагови у српским црквеним и световним храмовима, од престоне Канбере, преко некадашње цркве у Карлтону, касније у Гринзбороу, напокон понајвише у храму „Светог краља Стефана Дечанског“ у Карум Даунсу, недалеко од Френкстона, где је подигнут и меморијални центар „Ђенерал Дража Михаиловић“, чији је Даринка, заједно са супругом Мићом, један од оснивача.

Бурне године подељености српског националног бића нису мимоишле ни најумније и најдобронамерније појединце међу Србима у Аустралији. Антикомунизам, ватрен и бескомпромисан као последица ужасавајућих скретања којима је прибегавао Титов режим, посебно у време док је учвршћивао своју власт у Југославији, заједно са искреним родољубљем и вером у непобедивост истине, ма како се она чинила далеком и тешко остваривом, стварао је и оно што ће се временом показати као супротност самом себи, својим исконским жељама и циљевима. Даринка је била ватрени поборник оснивања Слободне српске православне цркве, остајући нажалост верна тој идеји до краја живота, не схватајући да је сукоб настао између патријарха ГЕРМАНА и владике ДИОНИСИЈА много више од спора каквих је увек било и, нажалост, каквих ће бити чак и у православљу. Кажемо „много више“ не зато што је црквени раскол 1964. године плануо јер је логиком раскола било немогуће признавати Патријаршију која је у самом комунистичком гротлу, већ зато што је у опасној и по српске интересе погубној игри било много више великих играча. Аргументи и противаргументи нису се престајали понављати до данашњих дана, чак ни у време када је велики Патријарх ПАВЛЕ посетио Аустралију и овдашње Србе. И тада, читаву деценију и више после историјског помирења, нису престајале отворене оптужбе из редова бивших „слободњака“ како „патријарх долази да им отме и онда прода цркве и црквена имања“. Време је показало да су најгласнији у тој реторици били они који Цркву схватају као мини-компанију у којој је свештеник најамни радник, а за све се питају они који о наслеђу Светог САВЕ знају све али не разумеју готово ништа. Или бар не оно најважније!

Даринка је најбоље године свог живота провела борећи се у првим редовима покрета који је сматрала изворном одбраном српства у Аустралији. Много тога је било и увек ће бити предмет националног поноса, други део је остао под велом недоумица. Ако још увек, после толико времена, постоји неко довољно уман а поштен да каже како је „све ишло својим током и да се није могло другачије“, тешко да је у праву. Могло је и морало боље, упркос огромним изазовима и још већим тешкоћама. Исто као што може и данас.

Уз раније поменути осећај неправде који ће је после убиства вољеног оца пратити током целог живота, Даринка је ватрену жељу да политику и питања од националног интереса, бар како их је она видела, не препушта онима који су или комунистичком идеологијом заслепљени, или интересима па и страхом од могуће одмазде свесно одустали од борбе, кад год је могла претварала у конкретну акцију. Још 80-тих година прошлог века продавала је широм Аустралије књиге тада већ виђеног комунистичког дисидента др Војислава  Шешеља, претходно је сакупљала новац за његову одбрану на суду. Касније ће бити његов домаћин током Шешељеве посете Аустралији, али и доживети разочарење у четничког војводу. Нови „љубимац“ и штићеник кога ће помагати и речју и новчаником постао је Вук Драшковић. Треба ли рећи и ново велико разочарање? Које, додуше, никад неће признати, што не значи да није било болно. Чак и када је највернијим заљубљеницима у политичке поруке новинара, књижевника и „краља тргова“, како су Драшковића својевремено називали, постало јасно да је током каријере мењао стране, професије, идеологије, а у суштини увек био на једном путу, још од студентских демонстрација 1968. године, ако не и пре, путу страних, углавном америчких интереса, еволуиравши од „бранитеља свега српског и четничког“ до НАТО заговорника што га је и спасило да Хаг и не омирише, Даринка је увек у недостатку каквог другог аргумента помињала његов роман „Нож“.

Била је и најближи пратилац блаженопочившег владике АТАНАСИЈА (Јефтића) током његовог боравка у Аустралији, при чему као да није обраћала пажњу на чињеницу да је посебно угледни владика био колико ватрени и отворени антикомуниста, толико и поборник саборне, нераздвојиве и канонске Српске православне цркве.

Када је почео распад Југославије, а некако истовремено пале и брижно чуване маске свакојаких „демократа, филозофа, народних трибуна и политичких манипулатора“, почео је и процес довођења у питање целокупне међународне констелације односа, бар како их је гледала српска дијаспора у Аустралији. Одједном је деценијама грађени ореол америчке демократије и антикомунизма као светиња у које су се заклињали и веровали им и најумнији међу старом српском емиграцијом којој је припадала и Даринка Милојевић – почео да ишчезава, и они су доспели пред свршен чин, да им се у лице истресе истина да су старим српским савезницима из два светска рата, највећим самопрозваним демократама које је свет икад видео, од њихових доказаних пријатеља и сабораца драже усташе и сви остали, само под условом да су – српски непријатељи! План стар стотину година, аустро-угарски оригинал само мало прерађен, али како ђаволу ионако није до оригиналности суштина је остала иста. Од проверених српских пријатеља тек је понеки био спреман да и јавно каже оно што су сви знали, на пример тадашњи председник Организације бораца Аустралије Брус Ракстон и чувени федерални премијер из 70-тих година прошлог века, Гоф Витлем. Наравно, не зато што су били српски пријатељи, већ зато што нису били спремни да се брукају ширећи лажи, добро знајући „откуд ветар дува“.

Даринка је и тада, 90-гих година била на свим српским демонстрацијама, увек и свуда помагала, анимирала. За антисрпски амерички став јасно обелодањен на почетку оног што се звало „југословенска политичка криза“ рећи ће да се „политика променила“, што и није чудно ако се узме у обзир да је било готово немогуће верним следбеницима Српског културног клуба на чијем је челу био „српски Волтер“ Слободан Јовановић, да схвате како је интерес проглашен за државни увек много важнији од демократије, људских права, а посебно од историјске истине и правичности. Сведено на унутрашње српске дилеме, да ли је заиста довољно да је неко антикомуниста да би био и демократа, да ли је сваки демократа добар и поштен човек, а сваки четник Србин на понос и дику? Зашто се Срби радо свађају чак и кад су политички истомишљеници?

Ктиторка, доброчинитељка, неуморни српски прегалац, Даринка Милојевић одлази са животне сцене уз Марш на Дрину, одана успомени на мученички страдалог оца, доказана као врло успешан бизнисмен, ватрени поборник српске националне мисли и жеље за решењем српског националног питања на Балкану. Будућим генерацијама остаје да покушају оно што Даринка и њени савременици нису могли на почецима својих сналажења широм аустралијског континента да замисле, касније нису у својим промишљањима могли ни да добаце до идеје о стварању кровне политичке организације каква је била Српски национални савез, али одрживе и постављене на чврсте темеље, са стабилним и довољним изворима финансирања, хијерархијом организованом вољом народа на професионалној основи.

Завршила се овоземаљска прича девојчице чији је живот почео као у бајци, на извору реке Дретуље подно масива Мале Капеле у Лици, бајке која ће бити грубо наружена доласком усташа и убиством оца што је био увод у борбу за опстанак. Остаће упамћена као најлепша девојка у историји свог краја, бистра и упорна до бола, прва студенткиња медицине из Плашког и девојка пред којом је била сјајна каријера, а која ће због љубави и политичких уверења све ставити на коцку да би се касније винула до висина о каквима већина може само да сања. И која је иза себе оставила дубоко утиснут траг уз историјски вредну поуку. Буде ли довољно мудрих, способних и вредних да се поукама проистеклим из њеног живота и заоставштине позабаве.

Од најближих Даринка Милојевић оставља кћерку Мицу, унуке Ендруа, Марка и Кејт, зета Џона, бројне пријатеље и истомишљенике широм Аустралије, у Отаџбини и широм света.

Вјечнаја Памјат!

Слободан Грба