КОЛУМНА Култура отказивања

Пише: Саша Јанковић

   Историја је паметним људима одувек била учитељица живота али изгледа да данашњи свет није много научио из крвавог двадесетог века. Сви велики тоталитаризми као и највеће катастрофе модерног света почеле су управо данашњим речником речено „отказивањем“ или негирањем других људи и њихових мишљења. Хитлер је као канцелар Трећег Рајха наредио паљење и забрану свих књига које су у супротности са нацистичком политиком. Стаљин је људе који се нису слагали са њим, након њиховог физичког одстрањивања, настојао и да заувек избрише из колективне меморије као да никад нису ни постојали. Тако су људи који су некад имали врло важне друштвене и политичке улоге једноставно нестајали са лица земље а замим тим и из свих уџбеника, снимака, фотографија… Само њихово случајно помињање могло је бити неопростив грех за сваког па је тако и некадашњи председник Југославије Јосип Броз за ту прилику направио политички затвор на Голом Отоку где су затвореници силом преваспитавани. Након капитулације и краја Другог светског рата Немачка, Италија и Јапан с правом нису желеле да избришу сећања на минулу прошлост која их је одвела у катастрофу. Остали су многи споменици широм Италије и Немачке из периода фашизма јер је нове генерације требало свакодневно подсећати на сва зла која су се дешавала. Брисање историје или колективног сећања једног народа једноставно никад није било могуће и сви покушаји да се тако нешто уради су били само кратког даха. Пре или касније духови прошлости увек дођу по своје и тако се будућим генерацијама свако намерно заташкавање историје освети на најгори могући начин.

„Култура отказивања“ (Cancel Culture или Call-out Culture) је модерна форма остракизма личности из јавног живота али такође и њиховог брисања из недавне прошлости због данашњег неслагања са њиховим делима или мишљењем. Чак ни стари Грци одакле и потиче реч остракизам нису кажњене личности заувек брисали из колективне меморије већ су их кажњавали привременим прогонством или одстрањивањем из јавног живота само на одређени период, на пример на десет година. Тек смо у тоталитарним режимима двадесетог века видели примере тоталног отказивања јавних личности и то пре свега због њиховог евентуалног утицаја на друштвене масе. Прве покушаје модерног, трајног остракизма видели смо са јављањем покрета  „#MeToo“ у Америци 2014. године. Од тада је постало све учесталије „брисање“ појединих јавних личности из живота које су у почетку биле оптужене за силовање или сексуално злостављање. Затим се прешло на друге јавне личности из блиске прошлости који су се на пример у своје време изјашњавали  против геј особа или истополних сексуалних веза. Убрзо је на ред дошао и сам Абрахам Линколн један од „очева америчке нације“ који је стицајем ондашњих околности подржавао држање робова. Наравно, историја је о таквом времену јасно дала свој суд и данас су сви људи једнаки али неразумевање контекста једног времена може нас одвести у потпуни историјски хаос и у још веће заблуде које можда доноси данашње доба. Ма каква год била данашња и нека нова научна сазнања врло је опасно ући у замку гледања на прошлост из тренутне перспективе. Управо то смо добили појавом покрета „#MeToo“ који неспорно има своју вредност али је засигурно отишао предалеко. Без сумње је поменути покрет који се врло брзо проширио и на читав свет вешто искоришћен у дневне политичке сврхе. Тако је модерни остракизам постао мање или више и легитимно средство политичке борбе. Потребно је само наћи какве такве оптужбе за на пример недоказано сексуално злостављање да би се та личност под притиском јавности једноставно морала повући из свих облика јавног живота.

Аустралијско друштво и овдашња јавна сцена наравно нису остали имуни на такозвану „културу отказивања“. Последице ове праксе брзо су се осетиле у нашој свакодневници када су поједине компаније под притиском јавности бивале приморане да промене имена неких својих производа због разних оптужби. Најновији банални примери су познати сир Coon Cheese или култни сладолед Golden Gaytime на којима су одрастале читаве генерације Аустралијанаца. Први је „оптужен“ за асоцијацију на расизам а други за наводно подсмевање геј особама. Наравно, и једна и друга асоцијација су потпуно бесмислене и непотребне алузије на данашњу стварност. Ипак компаније су брзо попустиле и преименовале своје култне производе под притиском медија и појединих удружења. Још један много тежи пример „културе отказивања“ је познати аустралијски селебрити шеф и кувар Питер Еванс познатији као један од судија аустралијског култног ријалити програма „Моја кухињска правила“ (My Kitchen Rules). Скоро целу деценију је овај програм врло успешно емитован на каналу „Седам“ (Chanell 7) а Питер је важио за једног од најугледнијих селебрити шефова у Аустралији. Све до недавно када је Питер почео да се бави политиком или тачније стварима које су овде табу теме а једна од њих је и актуелни корона вирус. Када је у питању све оно што се дешава око корона вируса постоји само једна званична истина и зато је свако преиспитивање актуелне владине политике неопростив грех и опасност по друштво. Осим што је Питер брзо изгубио свој пословни уговор са Каналом Седам искључен је и са свих друштвених мрежа. Врхунац у том медијском линчу било је повлачење његових књига са полица већине великих маркета као што су Kmart, Target, BigW… Евансове популарне књиге притом немају никакве везе са актуелним вирусом и углавном су о храни, кувању и дијетама. Суштина овог примера је управо у медијском линчу према особама које другачије мисле и не слажу се са званичном политиком. Њихово кажњавање и искључивање из јавног живота потребно је да би се застрашило свако критичко мишљење и да би они послужили као пример другима који би евентуално могли кренути тим путем. Питер Еванс једна је од бројних жртава „културе отказивања“ у свету и еклатантни пример модерног фашизма на делу а његова несрећна судбина је срамота за читаво аустралијско демократско друштво.

@SasaJankovic28

sasajankovic28

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.