Завршена је још једна школска година у српској недељној школи “Вук Караџић” у сиднејској Кабрамати, по много чему необична. Деца су делом била у школским клупама, а делом радила на даљину. Није било лако ни њима, ни учитељицама, ни родитељима. Али су деца вредно радила, настојећи да остану у контакту са језиком својих родитеља, српском традицијом и коренима.

Поводом краја школске године у школи је одржана приредба на којој су деца показала своје умеће у рецитовању, певању и свирању. Данијела Радошевић и Алекса Чоловић који следеће године одлазе у средњу школу, уверили су нас да српска заједница не мора да брине када је реч о будућим водитељима програма и манифестација. Програм је започет извођењем српске химне “Боже правде” и молитвом “Оче наш”.

Без родитеља на приредби

На жалост, због рестриктивних мера, родитељи нису могли да присуствују овој приредби нити додели сведочанстава. Ипак, по први пут у историји школе, а у корак са временом у коме живимо, омогућен је директан пренос на школској фејсбук страници.

Иконе крсних слава најбољим ученицима

Након пригодног програма, учитељице су деци уручиле сведочанства, као и награде најбољим ученицима. Ове године, критеријуми за избор најбољих тицали су се ангажованости деце у току наставе на даљину. Награђени ученици добили су иконе својих крсних слава. Најбоља у првом разреду била је Адријана Видић која нам је рекла да је веома срећна што је добила ову награду јер воли што учи српски језик и у школи има много другарица и другара.

Алексеј Ђурђевић је понео титулу најбољег међу ученицима другог разреда. Алексеј каже: “Ове године сам посебно срећан јер сам добио икону Светог Пантелејмона, заштитника моје породице, као награду за одличан успех у школи. Волим да идем у српску школу зато што учим о српској традицији и обичајима. Имам пуно пријатеља у школи и волим када се играмо. То што учим српски језик ми помаже да могу да причам са фамилијом у Србији.”

Још један дечак завредио је посебну пажњу ове године. То је Лазар Анђелковић, ученик трећег разреда, који нам је рекао да воли да учи српски језик и историју “јер су је она богата и интересантна“. „Кући увек причамо српски и то ми, поред школе, доста помаже кад причам са својом баком, дедом, тетом и ујном из Србије. Веома ми је драго да сам добио икону Светог Арханђела Михаила јер је то наша крсна слава и увек ће ме подсећати ко сам, одакле сам и да не треба да заборавим српски језик.”

На српском и током распуста

Као и увек на оваквим свечаностима, дан је завршен омиљеним крофнама и послужењем. Деца одлазе на заслужени школски распуст са обећањем да ће и у току распуста говорити српски и трудити се да са поносом представљају српску заједницу у Сиднеју и народ из кога потичу. А нама одраслима остаје да се надамо да ће следећа школска година започети у условима на какве смо иначе навикли, у школским клупама и без пандемије.