Владо Радовановић је рођен у селу Бријест, у подножју Мајевице, 1926. године. У Аустралију је стигао по завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1995. Био је познати адвокат и угледни члан српске заједнице. Преминуо је у Мелбурну 2. јула ове године. У неколико наредних бројева Српски глас ће објавити делове из његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота.

Дјетињство

Рођен сам 15. марта 1926. године, али како су у другом свјетском рату црквене књиге спалили фашисти, накнадно сам у књиге уписан као 1927. годиште и тако се водим у свим званичним документима. Рођен сам у селу Бријест, општина Прибој, данашња Република Српска. Бријест је тада био село са 75 кућа, а 5 кућа око нас је имало преко четрдесетеро дјеце – наталитет је био јако велики. Потичем из просјечне сељачке породице, од оца Вељка и мајке Савке, као друго дијете од пет синова и једне кћери. Отац Вељко је био гардиста, угледни домаћин и познати ловац.

Рођен сам превремено, са седам мјесеци, и пошто сам био тотално плав, мислили су да нећу преживјети. Кад су скоро дигли руке од мене, спасила ме је бака по мајци, Јока, која је дошла по мене у удаљено село гдје се мајка изненада породила и у наручју ме следећи дан донијела кући.

Мој најдражи дио живота је чобанско доба када сам као дјечак чувао стоку – овце, говеда и свиње и са осталим вршњацима трчкарао по ливадама. У прољеће сам мирисао пољско цвијеће и бехар на воћкама. Прекрасно сам се осјећао док сам ишао са брда на брдо, са којих се отварао поглед према Сави, само сам још желио да имам крила и да полетим!

Испред наше куће се рјечица Прелова улива у Јању и испод њих се налазио велики вир, дубок 3 метра. Ту смо ми дјеца још у раном дјетињству научили да пливамо, а ја сам и пецао рибу, тешку чак и по неколико килограма. На потезу од непун километар налазило се на овим рјечицама више од десет воденица поточара које су радиле читаве године, чак и када су биле највеће суше. Људи су и из најудаљенијих села долазили да ту мељу жито. Воденице су се чуле и ноћу како мељу, и то је звучало као музика.

Ми дјечаци смо се међусобно звали надимцима. На примјер, ја сам звао мог најстаријег брата Стјепу – Кићо, а он мене Јацо и то је тако трајало до пред полазак у школу. Тада нас је отац позвао и рекао “Од данас си ти Стјепан, а ти Владо.” Ово је за нас било јако необично, али очева је ријеч била светиња која се морала поштовати. Приликом гласног дозивања, што је код нас на селу био обичај, било је грешака – “Кић…. Стјепане…” – чим се сјетим шта је рекао отац.

Мој отац је био познат у селу по давању надимака људима. Мени је, највише од миља, дао надимак ‘Јово Чичић’, по једном човјеку из нашег села који је волио да се туче, јер ја нисам ‘дао на себе’ – ко год пође на мене ја га ‘средим’.”

У нашим селима се у то вријеме ишло босо 7-8 мјесеци годишње, јер је фабричка обућа била луксуз. Када би се видјели отисци ципела у блату, знали смо да је то био жандар, шумар, учитељ или свештеник. Током дана, у игри и раду, ноге и руке би нам се запрљале. Свако вече отац би нас дјецу поређао и упутио на рјечицу Пријаву, недалеко од куће, да оперемо ноге, умијемо се и вратимо чисти у кућу, скачући са камена на камен до кућног улаза. Прије вечере смо били обавезни да станемо поред стола, са оцем на челу, и да се помолимо Богу. Он је рецитовао Оченаш. А ујутру, прије сједања за доручак сви смо морали да се прекрстимо.

Када се обаве сеоски радови и настану дуге зимске ноћи, уз лампе са петролејом, па чак и уз ручно рађене свијеће, отац је пјевао уз гусле. Скоро свака кућа је имала гусле, а пјевале су се пјесме све од Косова, устанака и ослобођења Србије од Турака, затим хајдучке и ускочке пјесме. Тако смо ми дјеца прије поласка у школу знали све те пјесме напамет. А уз то нас је отац научио и да читамо и пишемо прије школе.

Исхрана је била оскудна – проја је била прилог уз сва јела, а пшенични хљеб се јео само недјељом, то је била посластица. Главна храна су били млијечни производи: млијеко, сир и кајмак. И поред тако скромне исхране тешке болести су биле ријетке, уз понеки случај туберкулозе узроковане прехладом и спавањем на хладној земљи.

Живјело се врло скромно, али доста безбрижно и радосно. Чим почне да свиће чули су се гласови разних птица, као и узвици и пјесме чобана, а преко дана, у паузама сеоских радова, дјевојачке и момачке пјесме. Чобани су свирали фруле, тамбуре и двојнице. Тако је било из дана у дан. Када се догоди несретан случај или смрт то за кратко вријеме стане, али се  после наставља.

Недјељом су се људи скупљали испред наше куће на ‘молитвишту’, мјесту за слављење сеоске славе. Оркестри су свирали, кола су се играла, а младићи и одрасли људи  су се такмичили у разним вјештинама и водили домаћинске разговоре.

У селу су се домаћини такмичили ко ће имати бољи и љепши воћњак. За свако новорођено дијете морало је били посађено ново воћно стабло најбоље врсте. Тако је и мој отац за свако дијете имао посебну воћку.

Обавезно су се постили сви постови – Божићни, Васкрсни, Петровски и Госпојински. У то вријеме се накупи много јаја и ми дјеца смо их крали и ишли у воденице и тамо их пекли. Отац је славио Светог Николу, а слава је трајала три дана и била је посна (током Божићног поста). На славу су нам долазили редовни гости са којима смо се узајамно посјећивали за славе, те блиска фамилија која није славила Светог Николу. Сваки путник и намјерник је такође морао бити угошћен. Софра се знала постављати и по три пута дневно.

Славску храну су припремале Ђука, татина мама, и мајка, које су се предивно слагале. За ту прилику седам дана унапријед баба је правила ‘течне сомуне’ – велике округле пшеничне хљебове са квасцем. Отац је унапријед ишао у Брчко да купи свјежу рибу – сомове, шаране и суву јегуљу. Служио се густ пасуљ (папула) зачињен бијелим луком и уљем, па су по томе слављеници Светог Николе били названи ‘папулаши.’ Правиле су се и посне пите. Мед је био посластица, а колачи су се правили само за Божић.

Основну школу сам завршио у сусједном селу Прибој, а онда ме је отац послао у Тузлу на изучавање трговачког заната код познатог трговца Јована Симића – значи на злогласно шегртовање. Ја сам био изабран за занат јер сам био најбољи ученик од нас дјеце, и врло вриједан, а старији брат је био наследник за земљу.

У следећем броју: Шегртски дани