Човек који је и по уметничким, а пре свега, људским квалитетима, себи зацементирао место у историји српске заједнице у Аустралији, свакако је мој данашњи саговорник. Познајемо се скоро три деценије, али сваки пут кад о њему треба нешто написати, увек се нађе нешто ново, нешто неистражено и занимљиво.

Горан Зарић или једноставно Заре, како га у музичким круговима и међу пријатељима зову, свестрана је личност. Елоквентан, образован, начитан, особа која је увек имала емпатију према колегама и пријатељима. Мада на први поглед миран и сталожен, онај ко му дубље зађе у душу откриће да се у њему крије бунтовник с разлогом, човек који се не мири са постојећим стањем ако оно није за добробит људи. Зато ће често имати петљу да отворено и без пардона изнесе свој став који, по правилу, поткрепи чињеницама и образложи до најситнијих детаља.

За почетак, дужност ми је да га представим нашим читаоцима, да увод буде нека његова мини-биографија:

Горан Зарић је рођен и одрастао у Београду, на самој међи Новог Београда и Земуна. Основно музичко образовање је стекао у музичкој школи ”Станислав Бинички” у Земуну. Хтео је да настави даље са музичким образовањем али је то било немогуће у то време јер нигде у граду није постојао одсек за хармонику. Наставио је самостално да се усавршава, придружио се народном оркестру КУД-а ”Бранко Цветковић”, почео тамо у слободно време да вежба и клавир, што ће му бити од велике користи касније. Ту је, како каже, прошао највреднију школу музицирања и оркестарског свирања, много научио под палицом врхунских мајстора старог кова, виолинисте Миће Грачанина и хармоникаша Пепија Нектаријевића.

Пробао је, више онако експериментално, још неколико инструмената али их никад није у потпуности савладао, реално није ни било потребе кад свираш клавијатуре. Паралелно је као средњошколац имао и свој рок бенд ”Порцуланска круна”, ту је био и композитор и текстописац. Нису се никад продукцијски остварили али су однели неколико победа на локалним такмичењима демо бендова у Београду, као награду имали част да буду предгрупа Забрањеном Пушењу у СКЦ-у, касније и групи Хаустор. Били су то лепи дани.

Паралелно с тим почео је да се бави мало и електронском музиком, програмирањем секвенцера и ритам машина, било је ту мало и неког студијског рада. На почетку професионалне приче свирао је хармонику и клавијатуре, певао пратеће вокале а ових последњих 20 година потпуно је прешао на клавијатуре и почео активно да пева. То је постао тренд, једноставно речено одговорио је захтеву тржишта, тако је и дан-данас.

Заре се помало бави и компоновањем али нема, каже, довољно времена, јер је то озбиљан посао. Ипак једна комплетно његова композиција стигла је до првог Грандовог фестивала 2006. године, отпевао ју је његов пријатељ Жељко Шашић а зове се ”Од љубави се не живи”. Можда је требао мало више да се посвети композиторском послу након тога али тешко је то одавде, преко седам мора и гора.

Дуго си у Аустралији па си верујем веома компетентан да причаш о, не само овдашњој, већ и музици уопште?

– Имало би ту много тога да се каже, музика сама по себи нема граница. Ствар је у томе ко како гледа на ствари и сви су ту на неки свој начин у праву. Сав тај индивидуални труд и рад заслужује велико поштовање јер то не може само на таленат, без сати и сати бесомучног вежбања уз много одрицања нема ни успеха. Ето, неко воли да засвира или запева за своју душу и друштво онако од срца, неко воли да ређа дипломе, неко да осваја такмичења и буде увек најбољи, неко да буде увек уз саму музичку елиту, неко да буде најбољи солиста на свом инструменту, а неко само да побегне од свакодневних проблема и искључи мозак на пар сати, успут поправи мало и лични буџет. Свако се фокусира на оно што он мисли да је најбоље, а на крају баладе публика је та која бира. Што би рекли наши стари рокери, све је то рокенрол, народњаци имају мало конкретнију изреку, колико пара толико музике. Ја пак имам неку своју омиљену: свако упропасти свој живот онако како мисли да је најбоље… Никада нисам посматрао музику кроз ту неку такмичарску призму коју нам стално намећу, типа ко је бржи, ко зна више кола или песама, ко је бољи од кога а ко је најбољи. То не значи да сам у праву, то је само мој поглед на свари, а увек се водим жељама публике. Не волим тај термин ”најбољи” јер је то обична илузија, увек од бржег има бржи, од бољег бољи, од паметнијег паметнији као и од луђег луђи. Свакако да је потребан одређени ниво квалитета, без тога се не може, али исто тако мишљења сам да музика не постоји да би се поједини музичари и певачи надсвиравали и натпевавали вођени неким такмичарским духом већ да би сви ми уживали у музици и у тој индивидуалној лепоти коју сваки извођач изнедри из срца.

И у музичкој бранши си “ветеран”, мада се то на основу твојих година и изгледа не би могло рећи – какво си стање на музичкој сцени затекао по доласку на пети континент?

– Биле су то јако неизвесна времена, септембар 1991, ништа није слутило на добро. Дошао сам заједно са Зораном Протулипцем, мојим великим пријатељем из тинејџерских дана, довео нас је пок. Влада Арсенијевић, власник сиднејског ресторана ”Златибор” на шест месеци, међутим, ствари у отаџбини су се закомпликовале и Аустралија је одлучила да нас све задржи на неодређено време, тако је све то кренуло. Тада су овде постојале две групе музичара, локални и они који гостују. Нисам тада знао пуно о локалним колегама, знао сам да постоје неки локални састави али их нисам чуо. Углавном упознавали би се у ресторану кад су долазили да нас слушају и били су сви јако срдачни. Иначе људи су тада прво посећивали ресторане у којима свирају гости из отаџбине, увек су нове фаце интересантније, тако је било и тих првих месеци у ”Златибору” где нам се убрзо придружио и маестро Мирко Кодић.

Како су почели твоји музички ангажмани овде?

– Већ током наступа у сиднејском ”Златибору” долази до распада Југославије и ратних сукоба што се одражава негативно на све сегменте живота па тако и на музичка дешавања. 1992. године прихватамо позив са Голд коуста да свирамо у ресторану ”Плави Дунав” и остајемо тамо све до краја године. Крајем године враћамо се у Сиднеј, опет у исти ресторан али под новим именом и менаџментом. Наредних неколико година, којих се нико не присећа радо, свирао сам на разним местима, али посета по нашим ресторанима је нагло опала због ситуације у отаџбини. Никоме више није било до весеља што је и разумљиво. Углавном, тада и почињем да свирам све више по приватним весељима и ево, Богу хвала, још увек трајем.

Са којим си све музичарима сарађивао, односно да ли си оснивао неки свој оркестар или музички бенд пошто те у последње време често гледамо у улози “one man band” забављача што укључује и улогу певача?

– Свирао сам у почетку дуго са Протулипцем и певачем Стевицом Наранчићем који је стигао из отаџбине месец дана након нас. После су нам се путеви раздвојили па сам свирао све више са локалним колегама и полако се стапао са њима док нисам постао део те локалне приче. Дугачка је листа али неколико најбитнијих имена су Мића Милосављевић, Маринко Милетић, Семи Ракић, Дуле Миливојевић, Снежа Радојковић, Бранка Митровић, Гана, Маја Мијатовић, Славко Пандуревић, Ђуро Ђуричић, Горан Конески, Тома Вукић, Драган Котевски. Последњих година највише сарађујем са маестром Драганом Вујадиновићем, Стојаном Ловрићем, Драганом Узелац, Зоре Мицевском, Кристином, Анастасијом, Маријом, Маријаном што се тиче певачица, а ту је и ново лице на естради Драгана Лазић. Сарађујем и даље успешно са Семијем, Медексом, са Тодоровићима, Синишом Џавићем, Владом Муњом, Миланом Глигорићем, ту су и Тони трубач, Горан и Боби саксофонисти, једно време и Бале и Зоки. Извињавам се ако сам кога изоставио. Одсвирао сам и доста концерата, неке и самостално али већину са Драганом Вујадиновићем. И ту је подужа листа, Аца Илић и Биљана Јевтић, Мирослав Илић, Раде Јоровић, Гоца Лазаревић, Маринко Роквић, Иван Кукољ Куки, Неда Украден, Љубиша Павковић и Мерима Његомир, Зока Јанковић, Цобе. Пратио сам неколико пута и Љубишу Васиљевића, Јелета, са Драганом Котевским и пок. Нину Решића кад је гостовао у Сиднеју а недавно сам самостално пратио и Дарка Филиповића на турнеји кроз Аустралију баш пред сам почетак овог лудила, а уз њега и Душицу Грабовић с којом сам сарађивао и пре. Има ту још занимљивих имена као што је Јандрино јато, Баја мали книнџа, Боро Дрљача а подужа је листа познатих певача које сам пратио још пре доласка у Аустралију, пок. Милан Бабић, Шеки Турковић, пок. Уснија Реџепова, Никола Урошевић Геџа, итд.

Познат си по томе да певаш и свираш разне жанрове музике. Постоји ли неки који ти највише лежи на срцу?

– Немогуће се одлучити за било који жанр посебно, сваки поседује неку своју лепоту у датом тренутку. То је више ствар момента, друштва, атмосфере. Не умем да фолирам на бини, да отаљавам посао. Трудим се да сваку песму у сваком тренутку изнесем најбоље што могу невезано за жанр, а њега увек прилагодим тренутку или захтеву публике.

Шта обично нудиш на твом музичком јеловнику?

– Мислим да нема стила у домаћој музици који нисам свирао. Од већ заборављених староградских и романси, традиционалних, кафанских, свадбарских, а има ту и грчких, италијанских, руских, енглеских па преко забавне музике и рока до ових најновијих хитова. То тако мора, ту се ја не питам много већ пратим ситуацију и трудим се да испуним оно што се од мене захтева. Гледам да увек прилагодим репертоар тренутку јер другачије се ради свадба, крштење, рођендан, фестивал, пикник, забава или опуштена кућна журка.

Колеге у Аустралији те углавном готиве, баш као и они из Србије? Каква је твоја сарадња са њима?

– Углавном добра, скоро одлична, заиста. Нормално је у сваком послу да не размишљамо сви исто, да немамо сви исте амбиције и погледе на ствари, тако је и у музици. Али људи сродних размишљања се сами врло лако препознају и тако се успоставља и сарадња. Не волим конфликте, не треба ми то у животу тако да то све решавам у ходу без пуно приче. Најбоље тако. Све што имам да кажем волим да кажем са бине, иза клавијатуре па нека свако донесе свој суд.

Твоје мишљење о музичкој сцени у Србији односно у Аустралији?

– Шаролико и тамо и овде. За сваког по нешто. Изузетно се подигао квалитет аудио и видео продукције али је по мом мишљењу исто толико опао квалитет самих песама. Ушло се у неку хипер продукцију, хиљаде неких хладних песама излази ко кинеске гаће са фабричке траке, брзопотезне и кратког даха, без емоције као јаје јајету личе. Чак већина тих песама уопште није прикладна за живо извођење. Зато се масовно препевавају стари кафански хитови, ето поново изводим песме које су биле музичка азбука кад сам почињао да свирам, морам признати да ми баш прија.

Шта би требало урадити да се музика, овде мислим на интерпретирање и свирање, подигне на већи ниво? Да ли је то уопште могуће? Има ли места за све вас на музичкој сцени у Аустралији или би требало направити некакву селекцију?

– Селекцију увек треба да прави публика. Места има, ствар је у томе ко се како прилагођава захтевима публике. Ту мислим и на интерпретацију, и на репертоар али и на људске особине. Има ту још тога али ове три ствари су по мени пресудне. А што се тиче Србије мислим да је кардинална грешка што Србија нема своју званичну, државну школу народне музике. Не могу то да схватим никако, једноставно не разумем. Нико од наших врхунских уметника није званично школован за народну музику, мислим да је то велики преседан који се мора исправити. Народна музика се преноси са мајстора на ученика, то свакако функционише али то није начин јер свако ту може да дода нешто своје или да одузме неки детаљ, да промени украс, израз, начин и да пренесе новом ученику нешто неаутентично. Мислим да нам под хитно треба национална школа народне музике јер једино тако можемо очувати тај део наше народне баштине.

Каква је будућност музике са Балкана која се изводи на петом континенту?

– Тешко је рећи, поготово у тренутној ситуацији која се мења буквално из дана у дан. Стварно нисам паметан…

О теби се приватно мало зна. Можеш ли нас “почастити” неком пикантеријом о твом приватном животу?

– Приватно немам неких непознатих или скривених прича, углавном је све то везано за музику, за сцену, наступе и ту бих могао о анегдотама три дана да ти причам. А био сам некада као момак јако перспективан голман али је ипак музика добила предност. Нисам био спреман а ни вољан да као 16-огодишњи дечак направим неке крупне животне заокрете и напуштам Београд. Интересантно је можда да ми је колега на голу тада у Радничком са Н. Београда био бивши градоначелник и другар из детињства Драган Ђилас а тренирао нас је тада као тренер – почетник Љубиша Тумбаковић. Али кратко сам се тамо задржао, променио још пар клубова и то је било то. Но ипак сам ”крунисао каријеру” на најлепши начин са мојим драгим пријатељима у ветеранима ФК ”Београд” из сиднејске Кабрамате, узео с њима неколико трофеја, ето тек да не буде да сам џаба кречио…

Кажи коју реч о овом злу званом корона вирус, будући да си и те како био агилан на том пољу на друштвеним мрежама?

– Ја сам велики аналитичар, увек ставим све на гомилу па полако раздвајам жито од кукоља. Не могу више да се понављам, детаљно сам сагледао целу ситуацију и без по муке закључио да се ради о највећој превари од кад је света и века. Ко жели да види моје детаљније образложење и има времена за читање, слободно нека посети мој ФБ профил, све је доступно. Тврдим да вируса нема и да су бројке препумпане, нешто друго трује наше ћелије и нарушава имунитет. Не бих више детаљисао, углавном постоји много цензурисаних научних радова и лабораторијских доказа да је ковид-19 превара.

Знамо те и као жестоког партизановца и да водиш дискусије на релацији Партизан – Звезда. Мора се признати да бараташ низом чињеница које имају покриће па сматрам да је твоје мишљење по том питању и те како компетентно.

– Тачно, пратим Партизан од своје треће године кад ме тата први пут одвео на стадион да гледамо Партизан – Марибор, а кад једном заволиш црно-белу боју то те прати до краја живота. Био сам прилично редован на трибинама све до доласка у Аустралију 1991. и то не само на Партизановом стадиону. Гледао сам са својим другарима из супротног табора баш све што је било вредно пажње у нашем главном граду. Увек је било мало оног здравог навијачког пецкања али смо били сви као један кад се играло у Европи. Била су то нека много здравија времена, ваљда зато што нисмо расли уз електронику и игрице као данашња деца па су нам фудбал и кошарка били главна забава. Некад се навијало за свој клуб срцем а данас је све то прерасло у нешто што се мени не свиђа, поготово што се тиче навијања и навијачких група где је неко успео да убаци то проклето семе зла. Пуно је вређања, погрдних коментара, медијских спинова и политике тако да избегавам упуштање у неке дискусије које иду тим смером. Историјске чињенице нико не може да промени, али неки људи их једноставно не прихватају ношени бљувотинама које поједини обојени медији пласирају зарад нечијег интереса и онда цела ствар поприма неки други нездрави карактер. Пред празним трибинама у Београду Олимпијакос постиже водећи гол против Партизана уз неописиво славље у ложи домаћих новинара! Све сам рек’о. Али то ми не смета да пратим Партизан и даље, волим кад победимо али сам први који пружи руку противнику који нам очита лекцију. Кад се задесим у Србији у току сезоне обавезно гледам све Партизанове утакмице.

Какву би поруку могао упутити колегама, суграђанима, нашим читаоцима… за крај?

– Пре свега бих свима пожелео оно што и самом себи желим, да нам Бог свима подари здравља и памети а за све остало ћемо лако. Општи утисак је да је све ово само увертира за нека још тежа времена која су пред нама и да ће нам требати много мудрости и смирености. Не дозволите да вас ова тренутна ситуација избаци из колосека, бринимо једни о другима с љубављу. Баталимо се свега онога за шта сигурно знамо да не долази од Бога ма колико нам то тренутно деловало позитивно, никад немојте сметнути с ума да се нечастиви не зове тек тако и лукави, он не бира средства да спроведе свој план и поведе нас странпутицом! Укажимо једни другима на грешке и заблуде, будимо мудри, не окрећимо само главу као да нас се ништа не тиче. Нека нам Божија молитва и вера у Господа постану главни ослонац и водиља кроз ова неизвесна времена која су пред нама.

Раде Берак, Свет Аустралија