Поштовани читаоци, данас ћемо вам представити једног младог и успешног човека из Мелбурна. По занимању је психолог, поред српског и енглеског говори и кинески, а већ годинама је кореограф у фолклорној групи ‘Морава’ из Сент Албанса. Његово име је Слободан Бенђо. Нећемо га ми представљати, замолићемо га да нам он сам каже неколико речи о себи.

Рођен сам у Коњицу, али за њега нисам превише везан, јер сам дјетињство провео у Бјеловчини, селу на десној обали Неретве, у ком су живјели сви моји преци. Као и сва дјеца тог времена имао сам дивно дјетињство. А онда је дошао рат. У село су почела да упадају униформисана лица и врше терор. Имао сам 12 година и тешко сам успјевао да схватим шта се дешава. Оца су ми заробили и одвели у непознатом правцу.Мајка, сестра и ја смо преко херцеговачких планина успјели да дођемо до српске енклаве Брадина (родно село усташког поглавника Анте Павелића)и ту смо заробљени 25.маја 92. Ту сам претрпио велике трауме јер већ првог данамуслиманско-хрватске паравојне јединице су стрељале преко 40 људи, убијали су их ту на лицу мјеста. Нас су затворили у једну школу, а неке су одвели у логоре Челебићи и Мусала. Срећом, успјели смо да потплатимо једног хрватског војника и некако смо се извукли и побјегли на Илиџу која је тада била под српском контролом. Неколико мјесеци касније и отац је размјењен, тако да смо сви извукли живу главу. Jа сам ’93. отишао код стрине у Шамац, гдје сам завршио три разреда гимназије. А 1998. смо стигли у Аустралију.

Како си доживео Аустралију?

После свега што сам преживио у рату Аустралија је била као спас, као ново рођење.Али живот ме брзо ‘отрезнио’. Наиме, ја сам имао већ 19 година, а још нисам завршио средњу школу, а ни енглески нисам знао. Најприје сам почео да учим језик, онда сам уписао завршни разред који ми је недостајао, и средњу школу сам завршио у 21. години. Онда сам отишао на факултет, уписао сам психологију, јер ме одувијек занимало зашто се људи понашају како се понашају, ако смијем да кажем, некако незрело. Касније сам завршио и два мастерса, радим докторат и регистровани сам психолог, имам приватну клинику и помажем људима који су прошли пакао као и ја.

Кажеш пакао…

Да, за дјечака мојих година то је био пакао. Ја сам у једном тренутку, кад сам видио како све око мене гори и кад су нам рекли да ће живе да нас запале, помислио да сам у паклу. Мислио сам да људи горе само у паклу, једино ми није било јасно зашто бисмо ја, сестра и мајка требали да изгоримо, ако никоме нисмо ништа учинили. Било је то страшно сазнање, заправо мој први сусрет са смрћу, а имао сам само дванаест година.

Да се вратимо ведријим темама… Ти си поред психологије завршио и кинески језик. Откуд код једног Херцеговца жеља да научи нама веома стран језик?

То је занимљива прича. Прије рата у Бјеловчини је живио наш кум Спасо Вукало, који је крстио и мог оца и мене и сестру. За вријеме Другог свјетског рата био је у заробљеништву у Њемачкој, а ослободили су га Руси 1945. Он је цио живот причао како су Руси највећа сила на свијету и како нама Србима нема спаса без њих. Али кад је почео последњи рат и ми смо остали у окружењу, а Руси нису дошли да нам помогну, он се разочарао у њих. И онда нам је рекао: Дјецо, од Руса нема ништа, негоко преживи нек учи кинески, Кинези ће владати свијетом! Мени се то урезало у памћење и онда сампоред психологије, уписао и кинески језик. Завршио сам га2008, само пар мјесеци прије почетка Олимпијаде у Пекингу, и био сам преводилац нашим спортистима у Кини. Иначе, кинески сам студирао на чувеном универзитету Нанкаи у Тиенђину, по величини трећем граду у Кини, и на универзитету Викторија у Мелбурну.

Јеси ли ишао у родни крај?

Јесам…Одмах по завршетку Олимпијаде. Али док су наши спортисти отишли авионом, ја сам изабрао воз, чувену ‘Трансибирску жељезницу’. Кренуо сам из Пекинга, прошао Монголију, купао се у Бајкалском језеру, најдубљем језеру на свијету, прошао кроз Сибир и руске степе и на крају стигао у Москву. Потом у Београд. Онда сам отишао у Шамац да се видим са другарима из средње школе, на Илиџу – да видим стари римски мост, поред ког сам провео ратно дјетињство – и на крају у Херцеговину, у моје родно село Бјеловчину. У селу нисам затекао ни једног Србина, сви су нестали у вихору рата, све је било другачије, па и ријека Неретва је изгледала некако туђе, није то била више она моја ријека, која ме је изњедрила. Тада сам схватио да завичај постоји само у сјећањима, тачније схватио сам да ја више немам завичај и да не припадам нигдје. Значи, лутање до краја живота.

Један велики писац је рекао да сваки човек, без обзира где се родио или живео, ипак има свој завичај.

Завичај је тамо гдје си провео дјетињство, гдје си направио прве кораке, а ја сам то изгубио 92. године кад су ми спалили родно село. То искуство је било болно, на обронцима мени добро познатих брда горило је моје родно село а са њим је горио и читав микрокосмос мог дјечачког живота. Већ те ноћи посматрајаћи како нестаје мој завичај спознао сам једну ствар – да ја још увијек постојим. Како наш народ каже:Вријеме гради по Котару куле, вријеме гради, вријеме разграђује…Али то вријеме неможе разградити нашу велику словенску душу. Пошто сам ја још жив и могу да бирам свој завичај, онда бих одабрао Москву, а можда и Пекинг.

Зашто?

Тешко је то објаснити. Али кад сам био у Москви, осјећао сам се сигурно, чак и поносно. Шетао сам великим булеварима, дивио се руској архитектури и историји. Сличан осјећај имам и кад се шетам широким булеварима кинеске престонице. То је истовремено и осјећај ширине и слободе, јер нас Србе изузетно поштују и у Пекингу и у Москви. Дакле ипак исток, јер тамо је сунце. Чини ми се да је мој кум Спасо био пророк.

У српској заједници си познат као кореограф у фолклорним групама…

Фолклор сам почео да играм још као средњошколац у Шамцу, а по доласку у Аустралију постао сам кореограф у Омладинском клубу ‘Бранко Радичевић’ у Џилонгу, а годину дана касније сам преузео и ‘Мораву’ из Сент Албанса. Заиста волим наше народне игре, јер је у њима записано читаво наше битисање од постанка па до дана данашњег. Кроз ту игру се прожима колективни дух нашег народа, па кад ми данас играмо у исто вријемо кроз нас играју и наши преци. Е то је онај осјећај вјечности, онај огањ што га носимо од наших предака. Ја се трудим да тај огањ пренесем млађим генерацијама.

Да се за тренутак вратимо на твоје ‘основно’ занимање. Ти си психолог и имаш приватну клинику. Ко су ти пацијенти?

Пацијенти су ми углавном Срби и Кинези, наравно због језика. Најчешће се ради о људима са пост-трауматским стресним поремећајем, који се јавља као последица рата, али има и људи са другим врстама траума и осталих менталних поремећаја. Нпр. у току прошле године мој колега Мајкл Кинг и ја смо урадили преко сто инвалидских пензија и многим нашим људима смо помогли да пренесу пензију у Србију. Радимо и вјештачења људи који су починили тешка кривична дјела, од убистава до силовања, разне психотерапије попут клиничке хипнозе итд.

И за крај. Шта би као психолог и неко ко је као дечак прошао ратне страхоте, рекао о човеку?

То је тешко питање, ни највећи мудраци нису успјели да одговоре на њега, али да покушам. Човјек је веома комплексно створење. Може да буде племенит да му се и богови диве, али може да падне тако ниско да му ни највећа звјер није равна.Изгледа да човјек као врста још није сазрио. Ми можемо неко вријеме да живимо у миру и хармонији, али онда се уморимо од тога и почнемо да се кољемо и убијамо. Звучи парадоксално, али рат нам дође као некакав климакс или катарза. Тек пошто се покољемо, можемо неко вријеме да живимо у миру. То не важи само за Балкан, већ за цијелу планету. Тако је било вјековима и тако ће нажалост бити и у вјековима који долазе. И у том ‘батргању’ да се сачува жива глава или како би филозофи рекли – у тој ‘вјечној борби’ између добра и зла – пролазе наши животи.Или што би наши стари рекли: Ко преживи, причаће!

Ж. П.