Пошто смо завршили ноћну шетњу једним од опскурнијих делова Сиднеја - мада то не кажем у негативном контексту, јер сам либералних схватања и не смета ми баш ништа што директно не угрожава неки мој интерес - и одлучили да се вратимо у хотелску собу, ја и даље нисам могао да заспим. Обзиром да већ скоро 20 година повремено патим од инсомније, чињеница да нисам ока склопио преко 30 сати, у мом случају и није имала неку нарочиту тежину. Да и не причам о томе да је у Сиднеју можда и било пола три ујутру, али је мој организам у том тренутку и даље непоколебљиво сматрао да је пола 7 поподне.

Нисам се надао новој шанси да живим у иностранству. Сувише пута сам покушао и увек је испало лоше. Прво сам 1992. отишао у Данску да тамо завршим 4. годину средње школе. Непуне 2 недеље по приспећу, нас троје клинаца је депортовано назад кући. Разлог - одлука Владе Краљевине Данске о протеривању, донета на основу резолуције 767 Савета безбедности УН, којом су наметнуте санкције Југославији. Као да све то нису знали када су нас пустили у земљу, подлаци.

Заиста сам уживао током прва два месеца у Аустралији. Упознао сам значајан број људи, како наших, тако и разних других. Видео сам једну земљу,...

Пробудио сам се релативно рано, након што је свануо први дан који сам дочекао у Канбери. С обзиром да сам у претходном периоду сасвим недовољно спавао, а да опет нисам успео да саставим дуже од шест сати - што је била последица џет лега, који ће ме мучити још десетак дана - и даље сам осећао поприличну дозу умора. Ипак, како сам одмах схватио да нема никакве шансе да наставим да спавам, одвукох се до купатила, а затим и до кухиње где сам направио једну кафу за себе и једну за Соњу, да је дочека када устане.

Прва два месеца у Аустралији, протекла су невероватно брзо. Иако је пуне три недеље време било пасије јер киша није престала да пада -...

Приспевши у зграду аеродрома, на моје изненађење, приметио сам да је поприлично пусто. Неко је прокоментарисао како је наш лет последњи који приспева тог дана. И заиста - нигде није било живе душе, сем нас који смо управо изашли из авиона компаније „Емиратес“.

Било ми је лакше када смо се коначно укрцали у авион. Заокупио сам мисли зверањем по непосредном окружењу, процењујући људе. Можда нема много тога...

Чим је видела Соњу, Кели је заскочила, изљубила, изгрлила - к'о да смо сви ту стварно наши. Хоћу да кажем, Кели се понашала на далеко срдачнији начин, него што сам очекивао. Исто стоји и за Џејсона.

Током путовања ка Канбери, удаљеној неких 270 км од Сиднеја, сазнао сам да је успутни Лекј Џорџ некаквим подокеанским каналима, спојен са једним језером на Новом Зеланду. Када у Лејк Џорџу има воде, захваљујући деловању принципа спојених судова, језеро на Новом Зеланду пресуши. И обрнуто, када језеро Лејк Џорџ пресуши, оно језеро на Новом Зеланду се напуни водом. Поред тога, када Лејк Џорџ пресуши, у његовом кориту и околини све врви од змија отровница. А кад смо већ код смртоносне гамади, морам признати да је то једина ствар везана за Аустралију, која ме је по мало обеспокојавала још у Србији. Не могу рећи да сам често размишљао о таквим стварима, али је чињеница да код нас нема шта да те поједе или смртоносно уједе, убоде... Посебно не у Београду.