Средином августа услед повећаних светских тензија око Тајвана, новинарка Српског гласа обавила је интервју са новом председницом „Удружења aустралијско – тајванског пријатељства“ у Сиднеју, докторком Ајлин Јен, која има поруку за српску дијаспору на Петом континенту.
– Грађани Аустралије који воде порекло са Тајвана деле слична дијаспорска искуства са припадницима источно – европских народа, долазак у Аустралију због бољих економских могућности крајем XX века. Да подсетимо наше читаоце, тајванска заједница има богату и сложену историју. Искуства попут холандске и шпанске колонизације у XVII веку, затим администрације под кинеском Ћинг династијом до краја XIX века и јапанске окупације почетком XX века, па долазак националиста обележили су ново доба. Kако данас Аустралијанци пореклом са Тајвана, посебно припадници друге и треће генерације, гледају на тензије између Пекинга и Тајпејиа?
Тајван никада нису држали комунисти, али јесу немилосрдни националисти. Потребно је било доста деценија да се демократија успостави јер су анти – комунистичке снаге на Тајвану након Другог светског рата водиле бруталну кампању у страху од комунизма од које су многи побегли. Демократија је процес развитка који се и даље одвија. Иронично, родитељи друге и треће генерације Аустралијанаца са Тајвана су пребегли овде управо због тадашње власти, и опште присутне претње од војног сукоба са Пекингом. Први председник је изабран тек пре три деценије. Моји преци су дошли у Аустралију јер нису могли да виде будућност на Тајвану, па је цунами емиграције почео управо тих деведесетих. Данас се све више људи са Тајвана самоидентификују као Тајванци, а не као Кинези. Постоји јак осећај да они требају да одбране Тајван, али и да Тајван не треба да се ослања само на САД. У протеклим годинама Тајван је доста уложио у наоружавање.
Kао припадници друге и треће генерације аустралијских тајванаца, ми се бринемо за своје рођаке који стално живе у неизвесности услед могућности избијања рата „Давида против Голијата“, али смо мање забринути него пре пет година. Осећамо се мање усамљено када видимо бумеранг кинеске политике и ситуацију око Хонг Kонга, Тибета, и Ујгур мањине која је разљутила демократске земље. Ја нисам видела своје родитеље две и по године, али је моја мајка барометар хистерије. Од кад је Ненси Пелоси посетила Тајван, нисам чула да моја мајка брине о инвазији у блиској будућности. Мислим да је осећај националне самосвести тај који помаже народима на Тајвану да схвате да су достојни светске пажње и признања.
Нова председница „Удружења аустралијско – тајванског пријатељства“, др Ајлин Јен једна је од најуспешнијих и најистакнутијих представника своје заједнице у Аустралији, као веома цењен хирург и члан многих медицинских професионалних тела попут „Aустралијско – кинеског удружења медицинара“. Она има и друга интересовања, па ради једанпут недељно као цвећарка. Др Јен, да ли је ово начин да направите баланс у животу, и како обавите транзицију од операционе сале до цвећаре у истој недељи? Kако сте се одлучили за овакав професионални дуализам у Вашем животу?
Не бих рекла да сам успешна већ да паметно користим своје време. Током пандемије, схватила сам да могу да свој посао у хирургији смањим на мање радних дана а у исто време да се бавим и хобијем. Уживала сам у учењу за Сертификат III у цвећарству. Постоји много паралела између две професије попут руковања ткивом. Највећи изазов за мене је да одлучим како да будем најефикаснија у свом послу. Награда је прелеп производ. У хирургији, годинама сам тренирала да решавам проблеме иако је свака операција уникатна. Слично је са цвећарством, али не успем да сто посто увек решим проблем у том пољу. Неким данима сам веома креативна а другим мање па ништа не изгледа лепо. Срећна сам што једном недељно у цвећари могу да учим гледајући старије колеге и како се руководи бизнисом. Веровали или не, нико докторе не учи како да воде свој посао и како да се рекламирају. За мене, оба посла су чулна, где су укључена чула додира, вида, слуха (музика у цвећари или откуцај срца пацијента) и мириса. Мислим да их то повезује.
Недавно сте изабрани као нова председница ваше асоцијације (ATFA). Упознајте наше читаоце са овим телом и Вашом визијом за наредни период. Да ли се планирају активности, где би друге заједнице биле укључене па и српска?
АТFA – у су основали имигранти годишта мојих родитеља пре више од тридесет година. Лого асоцијације је зелено дрво, јер је симболично настала испод дрвета у сиднејском парку Лејн Kов. Идеја је била да се удруже имигранти са Тајвана, да поделе своју културу и вредности са другом генерацијом и Аустралијанцима. Почели су са школом мандаринског језика, која је викендом имала и до 700 студената. Сећам се да сам као дете одлазила аутобусом на групно скијање и у Мелбурн. Већина чланова тада није добро знала енглески језик. Данас то више није случај кад АТFA покушава да промовише демократске и културне вредности у ширем аустралијском друштву. Kао 26. председник, желим да објасним да смо мултикултурни, и да су демократске вредности са Тајвана уникатне. Имамо Хака и Хокијен етничке групе, и тек почињемо да то преносимо Аустралијанцима. Услед пандемије, порасла је свест Аустралијанаца о Тајвану као уникатном и демократском месту у Азији.
Ја сам истог годишта сада као и оснивачи асоцијације. Kроз наредне две године заједно са својим тимом трудићемо се да пронађемо рецепт за успех али најважније је да останемо релевантни и привлачни за млађе генерације као и некад. Сваке године, састајемо се за лунарну нову годину, Фестивал месеца и трке на реци такозваним Змајским бродовима. Покровитељи смо филмског фестивала, школе језика, и лобирамо да се Тајван прикључи Светској здравственој организацији. Имамо доста искуства да поделимо са другим заједницама, па бисмо желели да помогнемо избеглицама из Украјине да се боље уклопе у ово друштво кроз активности. Волели бисмо да се и српска заједница прикључи том пројекту. Дешавали су се инциденти напада на припаднике наше заједнице у Сиднеју и преко интернета, што је неприхватљиво у једној демократији попут Аустралије.
Kао жена различитог етничког порекла друге генерације Аустралијанаца, каква је Ваша порука другим имигрантским женама, посебно избеглицама са Блиског Истока, из Африке и Европе? Шта бисте могли да посаветујете младе који желе да остваре сличну каријеру овде, и шта је потребно да се постане добар доктор у Аустралији?
Аустралија пружа могућност новог почетка али некад је толико конзервативна да није лако напредовати. Волела бих да кажем да Аустралија нуди социјалну подршку али она је доста мања него када су моји родитељи овде имигрирали. Kао што је један мој шеф из Велике Британије рекао, окружи се са добрим тимом пре него што узлетиш. Где год можеш, донеси најбоље од своје земље и културе у Аустралију, а немој понављати или учити од најгорих аспеката аустралијске културе. Свако ко је био успешан имао је бројне падове, али брзо научи да мора да устане и крене даље. Успешни људи нису бољи, само некад могу више да издрже. Срећно свима у овој лепој земљи.
Нина Марковић Казе
