[dropcap font=“0″]У[/dropcap] следећих неколико издања Српског Гласа посветићемо се радом државних установа на различитим нивоима. Било да смо их лично посетили, или чули причу о њиховом раду, углавном преносићемо реално стање онога шта се дешава кад у Земљи чуда грађанин мора да користи, или му је потребна нека услуга државних служби.
Пре него што кренемо у прву авантуру, добијао сам доста коментара и електронске поште у којем је с времена на време једно исто питање кружило свемиром. Да ли је то стварно тако као што ја пишем и да ли нешто измишљам или додајем?
То је врло релевантно питање, јер сваки нормалан човек, и поготову онај који не живи у Земљи чуда би могао врло лако да ме оптужи за измишљотине и лажи.
Драги моји читаоци, будите уверени и убеђени да је све ово што ја пишем, баш тако. Од речи до речи. Ништа не претерујем и ништа не измишљам. Кунем се. Чак шта више, не покушавам ни да „обојим“ причу. Пишем је баш онако како се догодила. Ако вам није било досадно до сад, и наставите да читате, видећете и сами да говорим истину, јер сам данас први пут отишао у пошту да пошаљем лекове свом старом пријатељу Стојану Митићу из Мелбурна. То у ствари нису били они прави лекови на рецепт, већ неки чајеви и домаће креме. Дакле, они производи који ни у Аустралији не подлежу некој специјалној цензури.
Узгред речено, чајеви и креме су били за оне ствари.
Уђем ја у пошту и за дивно чудо, после пет година боравка у Земљи чуда, један шалтер празан. Не знајући ништа о слању пакета у нашој пошти ја онако понео у кеси. И хвала Богу што би рекао српски народ, приђем, добар дан, добар дан. Објасним шта хоћу, а полу љубазна службеница ми каже:
„Неће да приме. Не може то тако, лекови су забрањени, мора да идете директно на Нови Београд.“
Успео ја некако да се убедим са њом да то нису лекови, већ безазлене креме. Прихвати она да пошаље, али ми узгред рече да могу да врате, а ако буду вратили изгубићу поштарину. Све решено, шта ћемо даље.
„Ја ћу све то да вам сад спакујем па ћемо да пошаљемо.“ Каже она.
Е сад видите и сами шта је земља Србија. Да вас питам шта би се у Аустралији догодило да којим случајем одете на пошту са неспакованим пакетом. Да вам они пакују. Вероватно би звали хитну помоћ. Правац лудница.
Узе она све оне моје тубице и мало већу кесу чаја и оде. Донесе неку картонску кутију.
„Надам се да ће да стане.“
Почне она да гура да види да ли може да стане. Успешно. Донесе неку лепљиву траку и са свих страна лепо то залепи. Ни ја не бих могао лепше да упакујем. У међувремену почео да се гомила ред иза мене. Сви ћуте и чекају. Заврши она, извади једно три папира и даде ми да попуњавам.
„Испуни ово.“ И оде са шалтера на телефон.
Испунио и предао.
„А не може то тако,“ каже она, „Ви сте написали 3.000 динара суму ($38), „То би онда требало да иде као вредносна пошиљка, ми то не можемо тако да пошаљемо испуни ово друго, па нека иде препоручено. И немој да пишеш никакву вредност“
Док сам ја мењао формулар једна жена иза мојих леђа запита:
„Да ли имате разгледнице“.
Имамо, каже поштанска службеница, и оде да тражи разгледнице.
„Имамо само ове две, остале смо све продали.“
И настави да се бакће са мојим папирима.
Кад је запаковала мој пакет и дала ми у руке да испишем адресу, стриктно ми је рекла у ком ћошку морам да напишем Стојанову адресу и где морам да напишем моју као пошаљиоца. И додала:
„Немој случајно да ми пишеш на друго место.“
У том тренутку прошло ми је кроз главу шта би рекао, такође мој стари пријатељ из Мелбурна, Мики. Вероватно би добио десетак чирева одједном, иако се већ годинама жали како му је Никола тамо произвео толико чирева да не може ни најсавременија медицина да их изброји.
Испуним ја све то и она узме пакет и измери. 980 грама, поштарина 1.870 динара ($24), то кажем тако да Стојан види колико треба да ми пошаље пара, плус да не заборави цену лекова. Није све готово.
Онда донесе неку књижицу, са корицама које су изгледале као абецеда, па је бркала по њима да пронађе праве вредности маркица и поче да вади маркице. Како пакет није био велики, почне она да мери где ће да залепи све те маркице, па где ће да стави налепницу за авионску пошту и где ће да стави налепницу за препоручену пошту. Успела је, после десетак минута. Залепила је равно 17 маркица у четири реда и мало са стране. Затим је морала маказицама да скрати ону налепницу за препоручену пошту, јер није могло све да стане, и некако је са стране углавила налепницу на којој је писало АВИОНОМ а испод тога Пар Авион.
„Ево“, каже „Све готово. Јел’ сте узели потврду.“
У међувремену је она жена иза мојих леђа купила оне две једине разгледнице које су имали у пошти и платила 66 динара (85 центи).
Опет сам помислио кад ли ће та пошта наручити нове разгледнице, јер сад више нема ни оне две.
То је била поштанска служба Земље чуда. А царинска служба је посебна прича. Недавно ми је упало у очи да ОНИ наплаћује гаће (да будем културан – доњи веш), као увоз робе из иностранства, не по њиховој индивидуалној вредности већ по томе колико су тешке. Тако да кинеске гаће, чија је цена у набавци 8 динара (нешто више од 10 центи) царине исто тако као Версаћи гаће, јер и једна и друга теже исто грама. Набавна цена Версаћи и других водећих светских марака је око 1.500 динара (близу $20). Па тако испада да је царина једнака за робу из Кине и модних метропола.
Ја сам чуо за Версаћи марку али је не користим. Међутим познато ми је да Никола има много ствари од Версаћија или Арманија, не могу да се присетим, па он може да напише писмо Српском Гласу и мало боље по-објасни разлике и детаље.
(Наставиће се)
[box]Наставак..
У Србији гаће се – царине на кило (2)
[/box]
Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
