Чудна земља, чудна влада и још чуднији народ. То је Србија данас. Земља коју волимо и од које очекујемо да бар кол’ко тол’ко буде пристојна, а могла би међу првима у свету. Бар првих тридесет, а не као сада последњих три.
Разлог за овако размишљање су порезни органи и њихове акције у последње време. Наравно да нико не воли ни да чује реч порез, а камоли да има са њима посла. И наравно сви знамо да порез треба да се плаћа. Како, тако, али мора да се плаћа.
Да би све ово схватили, молим вас да са великом пажњом и концентрацијом читате даљи део текста, јер за ово што ћу написати потребан је екстра мозак да би схватио.
Укратко и једноставно, у Србији постоји порески закон који се отприлике односи на следеће:
Све продавнице, ресторани, кафићи и сви они који обављају своје послове са јавношћу морају да имају „Фискалне касе“. Те касе се директно повезују са порезним органима тако да се у свакој датој секунди може видети и правити анализа пословања било које продавнице. (Ово би и Аустралијски порезници требало да науче).
За то се нико не буни, то функционише релативно добро. Мада постоје програмери који за мале паре (око педесетак евра) могу да наштелују касу да приказује другачије податке. И то већина ради, али то није сад поента овог текста.
Оно што је поента овог текста је следеће:
Порезни органи имају право да у било ком тренутку уђу у било коју продавницу и изврше контролу. Тако да (опет по закону), ако случајно порезни органи нађу да у каси има вишка или мањка од рецимо 20 динара (око 25 центи) они имају право да затворе радњу на седам до тридесет дана и да казне власника неколико стотина хиљада динара. И то раде.
Да ствар буде још гора, увек у Земљи чуда има још горег. Ако у каси рецимо нађу да је све у реду, онда крену да контролишу робу. Тако су на удару кафића затворили на десетине, а образложење за један је био следећи:
„Пореска управа је навела да затварају локал након тога што су у магацину пронашли вишак од четири флашице сока и пет флашица киселе воде и због тога је донета одлука да се кафић затвори на одређено време“.
Тај локал је затворен сад на седам дана као казна, тако да се власник научи да боље броји флашице. И још му следи новчана казна која ако буде у нивоу просека, коштаће га око 100.000 динара (око $1.300).
Удружење угоститељске делатности се сад наљутило па су кренули да штрајкују. Тако ће у неким данима сви кафићи бити затворени на један сат поводом протеста.
Траже да се измени и олакша закон који их заиста присиљава да проведу више времена бројећи паре у каси да неко не погреши или бројећи робу у магацину.
Порезни органи мртви хладни изјављују да они раде опет оно – ПО ЗАКОНУ. И док се закон не промени они ће наставити да затварају све продавнице у којима нађу вишак или мањак.
Државни врх пак не жури са променом закона који је очигледно лош, а само је највећа незналица (или не знам како да назовем оне који су правили овај закон) могла да измисли овако нешто.
Кад би порески закон у Аустралији био такав, верујем да би једног јутра осванули и видели да ниједна једина радња није отворена. Као да вас задесило помрачење сунца.
Ако је сад опет па тај закон на неки начин исправан, у њиховим сопственим очима, па онда би они прво требали да затворе државу на месец дана, јер код њих се тек ништа не зна. Код њих је још горе него флашице сокова. Тамо се не зна ни колико има запослених, ни колика им је плата, ни колико је пара на рачуну, ни колико аутомобила имају, ни колико земље и грађевинског простора. Не зна се ништа. Што порезници не иду тамо да броје.
Да ли је смешно, жалосно или за плакање одлучите сами.
Али сви можемо да се сложимо са једном чињеницом: У Земљи чуда треба све да се мења. Од почетка, полако и сигурно. Треба кренути од базе, од једноставних ствари који могу да се реше преко ноћи. Па онда оне више компликованије, али да се на неки начин осети да идемо напред.
Овако на један или други начин држава нас свакодневно подсећа да идемо у назад. Као да хоће да нам набије прст у очи. И таман кад неки пут помислимо, добро је, као да им је криво па нам се опет смеју иза леђа и набијају прст и у очи и позади.
Шта да напишем даље кад сам јутрос рано устао да јурим кртицу по дворишту, па док сам чекао да сване погледам новине и налетим на чланак како све више људи, без посла, без примања иду на туђе сахране како би нешто појели.
Кад сам пишући овај чланак хтео поново да погледам на интернету да би аутентичније пренео изјаву једног од јадних људи, чланка више није било. Неко наредио да се скине од пет ујутру до шест. Само један сат живота за поменути чланак.
А човек отприлике рече ово: „Шта ћу, остао сам без посла, због тога ме жена напустила, сам сам. Немам примања. Једини начин да бар нешто мало поједем јесте да пратим кад на гробљу има сахрана. Скоро сваки дан сам овде. људи су добри, виде да сам дошао да једем па ми уделе по нешто. Ја седим и ћутим, поједем, попијем једно пиво и тихо се изгубим. Стар сам да бих могао да добијем било какав посао. И није ме срамота јер стомак не зна за срамоту.“
И сад ко је овде паметан. Држава затвара кафић на седам дана, знајући унапред да ће тај кафић да остане без примања, да ће радници који ту раде остати без плате за тај период. Да ће људи можда напустити да долазе у тај кафић кад виде да је затворен. А са друге стране људи иду странцима на сахрану да би нешто појели, а немају новца ни да купе свећу за 5 динара, да је бар упале.
Мени се ипак чини да сам једино ја будала, јер сам читао новине, а нисам јурио кртицу која ми и даље прави чудо у башти.

Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
carapicv@hotmail.com