Година која полако измиче за „Српски глас”, једине српске новине штампане на ћириличком писму у Аустралији, била је јубиларна. Наиме, пре 30 година је Ђорђе Маринковић, угледни бизнисмен у Мелбурну, пореклом из Баната, преузеo велики ризик и покренуo лист који је временом постао један од најважнијих чувара српског идентитета.
Захваљујући његовој упорности, Срби у Аустралији већ 30 година имају привилегију да читају новине на ћириличном писму у земљи која је веома далеко од отаџбине и у средини где је асимилација и те како присутна.
Први број овог недељника изашао је 19. марта 1991. године. Након изненадне смрти оснивача, Ђорђа Маринковића, последњих 12 година издавање недељника је успешно наставила његова супруга Живана Јовановић. Игром случаја или судбине Ђорђе и Живана су се упознали на промоцији првог броја „Српског гласа”, у марту 1991.
Срби у Аустралији читају новине на ћириличном писму у земљи која је веома далеко од отаџбине и у средини где је асимилација и те како присутна
Како каже власница листа, за ових 30 година преживели су свашта. У почетку је било неразумевања, чак и отпора. Треба имати у виду да се тих година дешавао распад Југославије, а многи Срби у Аустралији су се још увек осећали као Југословени. Проблем је постала и ћирилица. Ђорђе је инсистирао да новине излазе, прича његова супруга, на најједноставнијем и најлепшем писму на свету, српској ћирилици, али многи су сумњичаво вртели главом јер већина Срба је, уосталом као и у Југославији, писала латиницом. „Срећом, био је довољно храбар и није се обазирао на злураде коментаре. И тако је постепено ћирилица заживела међу Србима у Аустралији”, говори Живана Јовановић за „Политику”
Како објашњава, њен супруг је у прве три године уложио 300 хиљада долара властитих средстава да би „Српски глас” поставио на ноге. На крају се, каже, све то исплатило, јер су људи напокон схватили да Југославије више нема и да нам је повратак српским коренима једини пут. Ускоро је „Српски глас” постао епицентар српске заједнице у Аустралији.
„Није било догађаја из заједнице са којег лист није извештавао. Сви гости из Србије, глумци, певачи, спортисти, писци, политичари и лидери који су долазили у посету Аустралији били су гости „Српског гласа”, међу њима и престолонаследник Александар Карађорђевић, глумци Петар Божовић и Драган Гаги Јовановић, естрадни уметници Мирослав Илић и Лепа Лукић, кошаркаш Владе Дивац и многи други. Наравно „Српски глас”редовно прати Аустралија Опен и стари је знанац с најбољим тенисером света, Новаком Ђоковићем“, каже Живана Јовановић.
Међу најзначајнијим гостима били су патријарх Павле 2004. године и патријарх Иринеј, који је у Аустралији боравио с митрополитом Амфилохијем 2016. године.
‘Српски глас’ је пропратио прославу 800 година аутокефалности Српске православне цркве и 70 година организованог црквеног живота у Аустралији. Том приликом Аустралију је посетио игуман манастира Хиландара архимандрит Методије. Ове године новине су забележиле отварање првог српског колеџа ‘Свети Сава’ у Сиднеју“, истиче наша саговорница.
„Српског гласа”, напомиње она, не би било без читалаца. Први читаоци су били они који су у Аустралију дошли после Другог светског рата као жртве комунистичког режима. Друга генерација су људи који су побегли од ратних страхота, тачније они који су протерани са својих вековних огњишта из Хрватске и Босне крајем последњег рата, а трећа – њихова деца која су рођена у Аустралији. Тако да су читаоци „Српског гласа” и они који ће ускоро напунити сто година, али и деца.
За ових 30 година кроз „Српски глас” је прошло и доста уредника, новинара и дописника из целог света. Од 2017. године главни уредник је Жељко Продановић, писац и новинар, који већ 26 година живи на Новом Зеланду, а последњих осам година на релацији Нови Зеланд – Аустралија. Он објашњава да „Српски глас” има редакције у Мелбурну и Београду, а дописнике у свим већим градовима Аустралије, Сиднеју, Бризбејну, Перту, Канбери и Аделејду, али и неким другим мањим градовима.
„Не постоји догађај у српској заједници о ком се није писало. ‘Српски глас’ је главни спонзор највећег спортског догађаја код Срба у Аустралији, а то је ‘Карађорђев куп’, такмичење српских фудбалских клубова, које се сваке године у новембру игра у другом граду. Један је од спонзора Фестивала српског филма, који се широм Аустралије одржава већ двадесет година, као и Српског фестивала у Сиднеју, где се сваког фебруара окупи неколико хиљада Срба, углавном младих, и где се уз музику, храну и народну ношњу промовишу култура и традиција нашег народа. Треба додати да Фестивалу присуствује и велики број Аустралијанаца, тако да је овај догађај најлепша промоција српске културе у Аустралији”, прича Продановић.
Осим тога, „Српски глас” има одличну сарадњу и са другим српским институцијама у Аустралији, пре свега с нашом црквом и школама. Као и са претходним владикама, изузетно лепо сарађује и са садашњим владиком Силуаном и свим свештеницима.
А слике радосне дечице су, како каже, највећа награда за њихов труд. То значи да је „Српски глас” успео у својој мисији – да српска деца у Аустралији уче и негују ћирилицу.
