Бошко Тешановић је био највећи појединачни дародавац храма Св. Саве на Врачару у Београду за што је добио и орден Светог Саве. Био је и кум цркве Светог Јована Крститеља у Волонгонгу. Залагао се за економске реформе у Србији и Републици Српској и давање олакшица људима који су се пензионисали у Аустралији да се врате у Србију.

Бошко Тешановић рођен је у Крупи на Врбасу у Републици Српској на Божић, 7. 1. 1938. године. Упокојио се на Јовањдан, 20. јануара. 2022. у Београду. У нашем народу се верује да рођење и упокојење на највеће хришћанске празнике нам много говори о доброти човека. После повреде кука, у болницу га је превезао син Бошко млађи, који је у то време био у Београду са оцем. Болница је била пуна пацијената заражених ковидом. Чак су и неки лекари били заражени. Ситуација је била веома лоша и стање се нагло погоршало, што је довело до смрти.

За живота, приликом сваког нашег сусрета, Бошко нам је говорио да је Србин и српског порекла, да би све дао за Републику Српску и Србију и српски народ,  да је рођен у селу код Мањаче, где је рођен песник Петар Кочић, чије је песме радо читао. И сам је постао песник. Своје песме је читао најближим пријатељима. Рекао је да су његове песме такве у којима човек може да буде на небу али и у провалији. Волео је да свира гусле. Имао је колекцију гусала коју је брижно чувао. Вредне примерке је добио од најближих пријатеља. Кад год је имао времена, свирао је гусле за себе, своју породицу и познанике. Сетио се и детињства када је са 5 година остао без оца и нешто касније без мајке. Често је спавао у штали и радио само за храну. Били су то претешки дани за нашег Бошка, којег су многи од миља звали наш Боле. Пре него што је прешао аустријску границу, лутао је месец дана по гудурама и преживео тешке дане. Са 20 година дошао је у Аустралију, где је постигао много у материјалном смислу. Сећајући се детињства, увек је помагао онима којима је помоћ била потребна. Помагао је националне организације, цркве и обичне људе. Помоћ је пружао с љубављу, осмехом и од срца а никад ништа није тражио за себе. Био је највећи појединачни дародавац храма Св. Саве на Врачару у Београду. Донирао је 100.000 долара и 40.000 евра. Такође је купио највећи крст вредан 60.000 долара. Увек је говорио да ће све дати за Србију. Залагао се за економске реформе у Србији и Републици Српској и давање олакшица људима који су се пензионисали у Аустралији да се врате у Србију. Имао је визију и знао да би долазак наших пензионера и осталих из целог света имао велики значај за нашу српску земљу. Веровао је да ће се то остварити.

Опело и парастос обавили су отац Љупко Чубриловић и отац Бранко. Опелу и сахрани присуствовали су рођаци и бројни пријатељи породице Тешановић. Отац Љупко је кроз сузе говорио о покојном Бошку, који му је рођак и по оцу и по мајци, рекавши да Бошко није био себичан и да је свима од срца помагао не штедећи новац, труд и време. Довео је оца Љупка и његову сестру  у Аустралију и помогао им да започну нови живот. Попадија Дрина је још једном изразила захвалност за све што је Бошко учинио за њих, цркву и нашу заједницу.

Бошков пријатељ Миладин Ђукић нам је рекао: „Живјели смо у кући са Бошком и Маром Тешановић и увијек смо се добро разумјели и поштовали. Новчано је помагао српску заједницу и људе који су му се обраћали. Брзо је научио енглески и помогао свима којима је била потребна помоћ у тумачењу и попуњавању докумената на енглеском. Многима је помогао око запошљавања и изнајмљивања станова.“

Жарко Ромић и Смиља Ћосић су нам рекли да је Бошко за већину у Дапту био све. Радио је за цркву, наше организације и наш народ. Редовно је долазио у цркву и био њен први донатор. Радо је разговарао са свима и волео је да се дружи са људима.

Старији син Раде на гробљу Лејк Сајд у Канахуки, предграђу Волонгонга,  прочитао је опроштајно писмо на енглеском језику који смо превели на српски:

“Данас се опраштамо од још једног припадника велике генерације која је преживела Други светски рат и претрпела патњу коју моја генерација и генерација моје деце никада неће разумети. Генерација која је путовала широм света без ресурса, језичких вештина и често са мало обуке. Они су створили нове животе за себе и породице и изградили нове заједнице, цркве и клубове од својих снова, страсти и жртве.

Бошко Тешановић је рођен 7. јануара 1938. године у Крупи на Врбасу у Босни и Херцеговини, Југославија. Убрзо након што је Други светски рат захватио регију у доби од 5 година његовог оца убили су комунисти. Три месеца касније његова мајка је преминула након рођења његовог брата који је такође умро. Одгојили су га стриц Раде и породица.

Године 1957. одлази од куће да ради на разним пословима у Војводини, у Србији. У јуну 1958. одлучује да напусти Југославију (да би избегао регрутацију у војску која је убила његовог оца) и бежи у Аустрију где је смештен у избеглички камп. У априлу 1959. бродом стиже у Аустралију. Ради бројне послове, сече шећерну трску, вози машинерију по снежним планинама, па чак и води продавницу воћа док похађа часове енглеског. Године 1959. постаје оснивач српске цркве у Волонгонгу.

1963. жени се Маром Мирић (моја мајка). Запошљава се у електролитичким рафинеријама и топионици у луци Кембла (топионица бакра). Године 1966. десила се трагедија када попушта лабав поклопац и он пада у бачву са сумпорном киселином. Сарадник га спасава од смрти и само су му ноге унакажене. Негова жена је била две недеље трудна са мном у то време. Док се опоравља учи енглески и размишља о будућности студирања рачуноводства и дописних путовања.

Почетком 1970. отвара канцеларију пореског агента ‘Bosco Accounting’ у Црингили. 1973. године рођен му је други син Бошко млађи. Због његове радне етике, одлучности и страсти да помаже људима, посао му иде добро, а он улаже у развој некретнина и укључује се у локалну заједницу. Постаје добротвор месне цркве постајући кум храма Св. Јована Крститеља у којој се данас обавља опело. Чак је био изабран за одборника у савету Шелхарбура. 1979. продаје свој бизнис и сели се у Сиднеј, успостављајући нову пореску праксу 1980. године и гради неколико кућа.

Његов ангажман у заједници се наставља тако што је постао председник Српског центра Бонириг и члан разних других српских клубова. Распад Југославије подстакао је његов интерес да се врати у Србију. Опчињен је изградњом Храма Светог Саве на Врачару у Београду и постаје добротвор изградње цркве. За то је одликован Орденом Св. Саве првог степена и то је  једна од највиших награда које се додељују несвештеницима.

Од 1994. године све више времена проводи у Србији стичући некретнине и пословање и залажући се за економске реформе и развој земље што је довело до његовог пресељења у Србију. Године 1994. и 1996. благословљен је са двоје унучади Роксандом и Максимом.

Последњих 6 година мучио се са здрављем, након што је недавно прославио 84. рођендан и нашу славу, био је слаб, а недавни пад и ковид показали су се превише за њега. Већина нас га се сећа као чврстог човека који је победио невоље, постигао много у свом животу, показао великодушност и уживао у друштву људи.

Данас се тата опраштамо и захваљујемо ти на свему од све твоје деце, унука и оних чији си био део живота.”

После сахране сви присутни су се у црквеној сали послужили храном и пићем.Свима нама Бошко ће остати у сећању као човек великог срца који је увек био спреман да свакоме помогне. Нека почива у миру Божијем.

Никола Јовић

МОЈА СЕЋАЊА И ИСКРЕНО  ПРИЈАТЕЉСТВО СА ПОКОЈНИМ БОШКОМ ТЕШАНОВИЋЕМ

За Бошка Тешановића први пут смо чули од мојих родитеља Радојке и Милутина – Тинета Живковића после њихове прве турнеје по Аустралији осамдесетих година прошлог века. Описали су нам га као веома финог, интелигентног и надасве доброг човека. Волео је да посећује концерте наших певача и музичара у Сиднеју било у концертним салама или у ресторанима.

Ми смо већ били планирали да се због предстојећих опасних догађаја у Југославији преселимо у Аустралију, а пре свега да омогућимо нашој деци да живе и уче у миру. Знајући да ћемо од Бошка Тешановића моћи да очекујемо позајмицу за прво раздобље живота у Сиднеју, поклонио сам своје прелепе гусле његовом старијем сину Радету, који нас је посетио у Београду на повратку у Аустралију са својом будућом супругом, јер сам знао да их скупља и да их има 12 у великој колекцији.

Ове веома вредне гусле моји родитељи су купили у знак захвалности за моје студије етномузикологије на Факултету музичке уметности у Београду. Као што је познато, етномузикологија проучава све што је везано за живот и стваралаштво на селу – рад, обичаји и обреди, музику, игру и све што уз то иде. Иначе, на овим прекрасним гуслама на дрвеном телу урезане су фигуре преко 50 значајних личности из историје српског народа – од Његоша, преко бројних историјских личности до Вука Стефановића Караџића.

Бошко је био пресрећан када је добио гусле. Одмах се понудио да помогне у свему око нашег доласка у Сиднеј. Сећам се да смо одмах по доласку сви отишли на велике демонстрације 28. јуна 1992. године у Канбери. Искрену помоћ пружила нам је и његова супруга Мара.

У друштву Бошка и Маре научио сам много о њиховим животима.

Оно што је на мене оставило посебан утисак је Бошкова искрена и дубока вера у Бога.

Не само да се усрдно молио Богу, већ је то показао и приложивши средства за изградњу наше цркве у Дапту и велики дар за подизање храма Светог Саве у Београду, када је проглашен за једног од кумова ове наше лепе задужбине.

Сећам се његове молитве „Сан Богородице“, коју је изговарао свакодневно…

Бошко Тешановић је имао велику инспирацију за писање песама, на себи својствен начин. Замолио ме је да му их уредим, што сам радо урадио јер сам схватио колико жели да се тако изрази. У песмама је највише причао о свом завичају на Мањачи и о љубави.

Занимљива комбинација бројева везаних за рођендан и смрт Бошка Тешановића: Божић – 7. јануар 1938. у Крупи на Врбасу – Св. Јован – 20. јануар 2022. године у Београду. Оба дана су велики празници наше Свете Српске Православне Цркве.

Тек јуче сам од новинара Николе Јовића сазнао за његову смрт и да ће бити сахрањен у Дапту.

Док ово данас пишем у једном даху, понављам да је он у суштини био једно велико дете са пуно љубави и вере у Бога.

Нека почива у миру и загрљају Божијем.

Искрено саучешће његовим најмилијима.

Професор Слободан Живковић са породицом