О пустињи Танами, у коју сам доспео грешком, ништа нисам знао. Остао сам без бензина и резервне гуме. На овом путовању велика опасност за мене и ауто, поред осталог, биле су и поплаве.

Са радошћу сам дочекао вест да су границе аустралијских држава отворене за туристе. Након краћег боравка у Квинсленду кренуо сам на дуг пут и обишао нека позната места у Новом Јужном Велсу, Викторији, Јужној Аустралији и Северној Територији и урадио фотографије које су ми недостајале за мој пројекат.

ДВА ДАНА И ЈЕДНА НОЋ У ПУСТИЊИ

Путујући тако од Алис Спрингса према Дарвину грешком сам скренуо најкраћим путем до Бангле Банглеса у Западној Аустралији према упутствима на мом таблету. Био сам радостан јер ми се пружила могућност да урадим жељене фотографије. Нисам ни знао да идем у мање приступачан предео велике пустиње Танами о којој нисам ништа знао али је никад нећу заборавити. Возио сам неко време асфалтом. Одједном су уследили радови на путу. Мислио сам да је вода оштетила пут и наставио сам путовање очекујући да ћу изаћи на асфалт следећи инструкције са таблета. Но то се није десило. Макадам је био све оштећенији од поплава. Било је и кише и повратак назад није био могућ. Скоро сам остао без бензина и досуо резервни. Телефон није имао рецепцију. Једна гума је издувала и још једна на ауту је дошла у веома лоше стање те сам је дувао на сваких тридесетак километара. Киша је повремено падала и сваког момента ми је вода могла пресећи пут или ме потопити. Као у хорор филму мање птице су налетале на предње стакло од аута док сам возио а ситне муве у очи за време дувања гуме. Кад сам тако једном стао да надувам гуму леп дивљи коњ појавио се изненада на десетак метара од мене. Подигао је реп и предње ноге, зањиштао и одгалопирао у пустињу. Био сам изненађен и није ми било баш пријатно. Тим оштећеним макадамским путем нико није пролазио у то време јаких киша. Неизвесност је била велика. Пребродиш једну недаћу а оно се одмах појави друга, трећа, десета. Трудио сам се да останем сталожен. Молио сам се Господу и гајио наду да ће се ипак све добро завршити.

ПРЕДАХ У АБОРИЏИНСКОМ НАСЕЉУ

Доспео сам до абориџинског насеља Балго које је било у тој пустињи. Моје ауто је стало пред полицијском станицом јер је резервоар био празан. Били су изненађени да сам све то прошао у ово незгодно време и са мојим малим аутом са погоном на два точка. Рекоше ми да сам преко 500 километара ишао кроз пустињу. Можда и више јер сам потрошио 80 литара бензина са којим обично пређем преко 1000 километара. Поднео сам оправдане критике. До тада нисам ни знао шта ме све могло снаћи због моје грешке. Више нисам имао бензина. Цела заједница га није имала него само нешто нафте. Понеко га је имао у гаражи по пар литара. Ради Ковида-19 и мера посебне заштите насеља могао сам да разговарам само са полицијом поштујући удаљеност од један и по метар. Разговарао сам и са менаџером насеља чијег се имена не сећам. Успели су сакупити бензин да бих дошао до прве пумпе путујући и даље кроз пустињу још 276 километара.

Полицајац у Балгу ми је рекао да се јавим полицији у Хелс Крику да би знао да сам стигао. На том путу сам се заглавио у блато поред реке. Покушао сам да возим поред канала ког су направила већа аута. Скоро да сам успео. Још мало је требало али ауто је склизнуло и заглавило се. Тек кад сам изашао из аута приметио сам да је још веће блато на другој страни. Киша је почела да пада. Сваког момента ниво воде је могао нагло да порасте и да однесе ауто. Нисам ништа могао учинити. Телефон није имао рецепцију.

Након извесног времена, на моју срећу, појавило се ауто. Абориџини су се враћали у Балго. Нису ме могли извући својим џипом али ни проћи јер сам био на путу. Шофер се сетио да је ту на десетак километара удаљености допремљен багер. Отишао је тамо да види има ли кога и да замоли за помоћ. Имали смо среће. Помоћ је стигла. Багер је очистио блато на другој страни реке да би моји точкови дотакли чврсто тло. Ауто је превучен на другу страну. Наставио сам пут дувајући једну гуму сваких тридесетак километара. Полиција у Хелс Крику ми је помогла да попуним формулар G2G који је био обавезан за Западну Аустралију. Наточио сам бензин и заменио гуме. После сам обишао Кинески зид и национални парк Мирима у Кимберлију. Остали паркови су били затворени због кишне сезоне и поплава. Према плану требало је да наставим пут за Брум. Рекли су ми да је саобраћај за тај град обустављен ради воде на путу.

На два места сам добио информацију да је тих дана у пустињи Танами било страдања. Кад сам то први пут сазнао помислио сам да ме неко жели застрашити. Исту информацију сам добио и на другом месту. Тек тада ми баш није било свеједно.

ПОВРАТАК КУЋИ

Желео сам да што пре стигнем кући у Сиднеј и да поново загрлим моје драге унуке и чланове фамилије. Једино је пут према Северној Територији био тренутно отворен. Успео сам доћи до пута који иде од Алис Спрингса за Дарвин. На појединим местима пут је био под водом. Осетио сам да је вода продрла у ауто. У сумрак неколико говеда се испречило на путу. И ту сам добро прошао. По ноћи нисам желео да возим нити је ко возио јер је било сувише опасно. И по дану се мало возило. На пумпи у Алис Спрингсу наспем гориво. На супротној страни био је комби у кога је млађи човек сипао нафту. Гледао ме, па упита на нашем језику, одакле сам из старог краја. Одговорих из Бањалуке. Рекао ми је да је његов отац из Брчког. Ишао је за Бангле Банглес одакле сам ја долазио. Овог пута сам се враћао аутопутем. Рекох му укратко да је тај парк затворен и о проблемима са кишом и поплавама. Изгледа да ни он није разумео колико је тамо падала киша и да су и асфалтни путеви затворени. Оде он да плати рачун а ја се склоних са пумпе и наставих пут. Успут сам видео да људи са камп приколицама иду одакле се ја враћам. Помислих да ни они не знају шта их може снаћи. Мени је речено да ће вероватно права туристичка сезона почети кад кише престану негде у мају а да се завршава у августу.

ДУГО ПУТОВАЊЕ ТРЕБА ДОБРО ИСПЛАНИРАТИ И НЕ ДОЗВОЛИТИ ДА СЕ НАПРАВИ ГРЕШКА

Пред свако дуже путовање потребно се информисати преко агенције и интернета шта вас може задесити током пута и када је најбоље путовати. Треба добро пазити да се не залута у пустињу јер Аустралија има неколико великих пустиња. Ето ја сам залутао у најгоре време. Ако се неко и одлучи да прође пустињом, ако је то дозвољено и када су временске прилике повољне, потребно је при руци имати адекватну опрему, резерве горива, резервне точкове, пакет прве помоћи, резерве хране, воде и свега другог што је потребно. Све сам то знао само нисам знао да идем у пустињу. Они који се одлуче на такво путовање, за лепа времена, путују обично у друштву са најмање два аута са погоном на све четири точка која користе нафту. И поред тога потребно је обавестити неког од поверења куда сте отишли и када се враћате јер телефон у пустињи нема рецепцију. Ако се залута треба се одмах вратити. Аутом на бензин са погоном на два точка не треба путовати по макадаму. Овде нисам приложио фотографије поломљених осовина од аута, искривљених фелги које су остале у пустињи нити аута које је однела вода. Било би то још тужније.

ЗАШТО САМ ИШАО НА ТО ВЕЛИКО ПУТОВАЊЕ ПО АУСТРАЛИЈИ?

Кад сам се вратио кући неколико пријатеља ме питало зашто на толику даљину путујем сам јер је опасно због тога што Аустралија има велика пространства која су ненасељена. И на крају рекао сам им зашто. Путовао сам сам јер нисам имао никога да ми прави друштво али нисам желео ни да нечији живот буде изложен опасности. О свему ћу озбиљно размислити. Опет су ме питали зашто путујем? Па добро, при крају сам да завршим моју књигу “Australian Landscape” на енглеском језику за коју су ми потребне слике из свих држава Аустралије. Књига би требало да има око 200 страна са сликама природних лепота Аустралије. Мислим да је то тренутно јединствен пројекат. Није лако урадити све то посебно у ово доба пандемије, рестрикција, кишне године и великог пространства. Ипак желим да нешто оставим иза себе на добробит свих.

ЗАХВАЛНОСТ СВИМА НА ПОМОЋИ И ПОДРШЦИ

Богу сам захвалан да се ово задње путовање добро завршило уз помоћ Његову.        Овом приликом захваљујем се и мојим пријатељима, са којима сам се по доласку кући срео код наше цркве Св. Лука у Ливерпулу који су ми понудили своју помоћ за штампање књиге. Захваљујем се и свим осталим на подршци. Да, припрема и штампање ове књиге са фотографијама пејзажа ће више коштати. Никакав приход нити очекујем нити ћу имати. Желим само још нешто корисно да урадим за Аустралију и за све нас. И опет надам се да ћемо успети. И по која изложба фотографија ће добро доћи.

И како рекох у пустињи сам провео два дана и једну ноћ. Све што сам преживео никад нећу заборавити. Не поновило се не само мени него никоме. Захваљујем се абориџинској заједници (Wirrimanu Community), полицији у Балгу, полицији у Хелс Крику као и њиховој централи у Перту на помоћи. Срдачно се захваљујем и људима који су превукли моје ауто на другу страну реке.                                                          И на крају да кажем да у задње три године моја жртва није била мала. Било је и повреда али ту сам негде при крају онога што желим да урадим и надам се да се више ништа лоше неће десити. Ове године навршава се и 50 година од када возим ауто. Никад нисам био у тежој ситуацији. Кад се ујутро пробудим помислим да је то био само ружан сан.

Никола Јовић