Документарним филмом “Крст од крви” Симо Брдар је расветлио мистерију на северу Норвешке, на стени у Салтдалу, где је крвљу логораша Милоша Бањца из села Клековци његов брат Марјан крајем Другог светског рата нацртао крст. Од тада, Норвежани црвеном бојом обнављају овај крст и чувају успомену на логораша којем до скоро нису знали ни име ни порекло.
Симо Брдар, историчар и филмски редитељ из Козарске Дубице рекао је након недавне премијере филма “Крст од крви” у Клековцима, родном селу браће Бањац, да овај документарац сведочи о страдалничкој судбини Козарчана у немачким логорима смрти.
Чланови Аустралијско-Српске Културне Фондације и пројекта Вечери културне сарадње, окупили су протекле недеље људе из заједнице, приказавши премијерно филм “Крст од крви” редитеља и књижевника Симе Брдара.
Захваљујући оваквим људима, сви ми који живимо далеко од наше земље порекла, имамо прилику да научимо нешто ново и не дозволимо да историја нашег народа оде у заборав.
Други Светски рат однео је много живота, нанео много неправде, бола и урезао ране о којима поколења и даље причају. Управо те приче које се преносе генерацијама помажу да сви ти пали борци никада не оду у вечни заборав, већ да их са поштовањем помињемо и новим нараштајима. Тако је једна породица причала своју историју и судбину свога деде, па се расветлило ново откриће логора у којима је био наш народ, деградиран, изгладњиван, мучки третиран и на жалост многи никада нису преживели све те страшне тренутке. Сима Брдар, са којим су посетиоци Културне вечери имали прилику да причају путем Скајпа, одлучио се на храбар потез да истражи причу о норвешким логорима и да то документује у краткометражни филм.
Делимо са читаоцима историјске чињенице о Хитлеровим делима из Другог Светског рата и који је мотив био стварање логора у хладној Норвешкој:
Хитлеру и његовој нацистичкој творевини су били потребни путеви на северу Норвешке ради снабдевања драгоценим рудама, транспорта војске и материјала. За изградњу путева командант региона тражи од Хитлерове администрације 145,000 заробљеника. Како би сместили све заробљенике, нацисти су на северу Норвешке отворили 5 главних логора, које су Норвежани прозвали SERBERLEIR, што у преводу значи Срски логори. У лето 1942. у логоре пристижу први југословенски заробљеници, већином Срби. Било их је тада око 2,500. Наредног лета 1943, остало их је само 750 живо. Највећи и најозлоглашенији логор се звао Botn у којем су били смештени логораши из Југославије, Совјетског Савеза и мали број из Пољске. Најмлађи логораш је имао 12 година. Услови у логорима су били минимални са великом стопом смртности. Бараке у којима су живели су били лоше градње, па је јако често снег падао у кревет логораша. Рад напољу је био у свим временским условима, 14 сати дневно. Географски регион у којима су били смештени логори припада северном поларном кругу, где су зиме изузетно оштре и хладне. Исхрана је била слаба, вода за пиће и личну хигијену извлачена је из ровова и јама у које се понекада изливао канализациони систем.
Тек у јануару 1944. представници Црвеног Крста стижу у логор где региструју све логораше и дају им интернационални статус ратних заробљеника. Од средине 1944. почињу да пристижу пакети помоћи Црвеног Крста. Први логори се затварају у мају 1945.
У филму је приказана Норвежанка која се сећа тих дана и изгладнелих логораша. Њена прича се доста поклапа са записима које породица Бањац има а које су мотивисале Симу да покрене истраживачку експедицију и видео записом уврсти у историју.
Присутнима се такође обратио писмом амбасадор Мирољуб Петровић, у коме нас све подсећа на важност неговања идентитета: “Интегрисати се у нову средину је свакако пожељно, али та интеграција никако не значи и обавезу да се заборави сопствени идентитет. Заборавити, или још горе одрећи се сопственог идентитета, води у асимилацију и нестанак”- била је једна од битних порука за наш народ као и подрша организаторима оваквих пројеката.
Оно што свако од нас може да учини, јесте да својим наследницима причају причу о свом пореклу, о далекој дедовини, традицији, обичајима, неким битним моментима за фамилије, јер свако од нас пише своју животну причу, а сви ми заједно стварамо историју и дужни смо да негујемо оно што су све генерације пре нас проживеле на нивоу нације и наше историје.
Текст: Татјана Михајловић
Фотографије: Немања Михајловић
