Хумористичка представа „Лутка“, сценаристе Мире Гаврана, у извођењу драмских уметника Невене Вукес и Бојана Димитријевића одиграна је у Мелбурну у четвртак 21. новембра у „Phoenix Theatre“, остављајући упечатљив и позитиван утисак на публику. Иначе, представа је пре тога приказана у Аделејду и Бризбејну, а своје „путовање“ по Аустралији је завршила у Сиднеју 22. новембра.

Даровита Невена, која глуми софистицирану лутку лабараторијски креирану да удовољи мушкарцу и талентовани Бојан, који глуми остављеног средовечног мушкарца, вешто су провели публику кроз бројне комичне и сочне ситуације. Невена, која је заиста и „лепа као лутка“, и Бојан, који је публику освојио емотивним интерпретацијама, маестрално су одиграли своје улоге, изазивајући урнебесан смех који се могао чути током целе представе. Многи гости су стекли сличне утиске да је ова представа и више него комична. Наиме, врло је дубока и слојевита, што јој је у очима публике дало статус једне од најбољих представа које су одигране на овим просторима.

Представа „Лутка“ кроз научно-фантастичну ситуацију (која можда и није толико далеко од потпуне реализације) одмотава клупко запетљаних мушко-женских односа на начин који успешно и мудро избегава да увреди било жену, било мушкарца. Представа испрва руши сву валидност теорије да пут до љубавне среће лежи у једнакости између полова, али већ у следећем замаху она маестрално руши и валидност тврдње да би требало знати „ко носи панталоне у кући“. Започиње окићена симболима различитости полова кроз луткино одбијање да подигне ишта тешко (јер она је подешена на „женско“ и носи све атрибуте које смо научени да приписујемо женама – дубокоумна, разговорљива, а физички и емотивно слаба), и кроз мушкарчево одбијање да прихвати ону верзију себе која је и социјално углавном неприхваћена, јер он је „мушко“ (у преводу – површан, ћутљив, а физички и емотивно јак). Међутим, као и у реалном свету када двоје живе заједнички живот, тако и у представи „Лутка“ долази до замагљивања граница између полова. Постоји ли игде класична жена која није видела сузе свога мушкарца, и постоји ли игде класичан мушкарац који је сам вукао, рецимо, веш машину по кући, а да није затражио женину помоћ?

Представа ипак избегава да нас доведе до закључка да би жена сада, док ускаче у панталоне, уз њих требало да обуче и све оне мушкарцу традиционално приписане особине, а да би мушкарцу сада боље пристајала сукња. Наиме, представа „Лутка“ нас путем своје радње подсећа на то да би требало да избегнемо обе поменуте крајности, од којих ни једна не води ка срећи и сугерише нам да свака особина, била она модерна или традиционална, мушка или женска, треба да буде употребљена сразмерно њеној корисности. Можда ћемо путовати путем ка срећи када наш разговор еволуира у возило разумевања, а не звоцања и вређања, када наше сузе буду цењене као симбол снаге наших осећања, а не слабости нашег карактера, када схватимо да информације које стичемо треба да претворимо у поуке које ће помоћи свима, а не у предрасуде којима рањавамо друге мислећи да штитимо себе, итд. Представа „Лутка“ путује тим путем и кроз своје сцене прича како је једна лутка схватила да ни лутке нису савршене, јер су направљене од стране несавршених бића – људи, а прича и о томе како је један егоиста постао бољи човек када је схватио – да би се нешто добило у животу, мора се нешто и дати.

Текст и фото:
Аља Катановић