Пише: Проф. Слободан Живковић, Сиднеј

Моја једина жеља у виду овог коментара је да подсетим наш народ да су на Косову и Метохији живели Шиптари. Неки научници тврде да су то били насељени дошљаци једног племена са Кавказа у крајевима око Азербејџана и Дагестана, који су се због Хазара иселили најпре у Арабију око Црвеног мора, а током Х века населили се на Сицилији. Име су наводно узели по месту из својих старих крајева Албани, а уствари су називани Арбанасима. Са Сицилије су касније дошли до крајева у данашњој Албанији. Нови досељеници на КиМ-у су постали и илегално насељени Албанци из Албаније (њих преко 500.000), који су се склањали од диктатуре Енвера Хоџе или су се по задатку илегално населили у СФРЈ после Другог светског рата, а у време владавине Председника Тита, када је и један од њих Фадиљ Хоџа био и члан Председништва СФРЈ. Oни су асимилирали наше Шиптаре и претворили их у новопечене Албанце, па они зато и „природно“ желе да се придруже и сједине са својом домовином порекла Албанијом, из које су се својевремено илегално уселили на КиМ, то јест бившу Југославију…

Био сам на КиМ-у 1967. године на Светском конгресу фолклориста одржаном у Призрену, који је трајао 7 дана и ми смо имали част и срећу да сваког јутра будемо у посети једном од манастира СПЦ који припадају српској и светској  баштини и под заштитом су УНЕСКО-а. Три вечери смо уживали у фолклорном умећу три национална ансамбла: српског „Јединство“, шиптарског „Шота“ и турског „Тан“. Тада смо и сазнали како се вршио притисак и на Турке на КиМ-у да се изјасне као Албанци на долазећем попису и да ће им дати и привилегије, али су они то са гнушањем одбијали. Нама учесницима конгреса су се на свечаној вечери одржаној на врху хотела „Теранда“ два члана турског поменутог ансамбла народних игара „Тан“ са КиМ, Фатма Веснић и Укало Резак обратили са молбом да у Београду известимо чланове Савезне владе о том притиску, јер да они нису могли да се лично обрате за помоћ по том питању због блокаде медија и шиптарских политичких кадрова у власти на КиМ-у…

Следеће искуство са Шиптарима доживео сам на Охриду августа 1972. године где сам учествовао на међународном курсу за клавиристе који је држао чувени пијаниста из Париза Алдо Чиколини. Са мном су били и мој брат Зоран и наши родитељи Радојка и Тине Живковић, уметници на хармоници, које су и Македонци много ценили и волели као музичаре, јер су они и македонску музику свирали стилски и осећајно. Док су они седели на тераси хотела поред језера, били су почашћени дивним ручком, између осталог, и чувеном охридском пастрмком пуњеном поврћем и на жару. Пошто је била велика врућина запливао сам да се мало освежим. За мном је запливао и један господин, очигледно високо образовани професор Универзитета у Приштини и из чиста мира ме упитао: „Да ли сте ви син Радојке и Тинета Живковића?“ Одговорио сам му да јесам, на шта ми је он рекао: „Они не само да су велики уметници, већ су и дивни људи.“ Рекао сам му да ми је драго што о њима тако мисли, а он ме је као из ведра неба упитао: „Да ли ви мислите да ће Председник Тито дозволити да Косово и Метохија постану Република?“ Ја сам му одговорио да Председник Тито жели да учини све како би сви у Југославији имали иста права, што је и чинио, али да му не пада на памет да КиМ постане Република. Он ме је само бесно погледао и без поздрава изашао из воде. Било ми је јасно да су шиптарски интелектуалци желели да сазнају управо из незваничних извора шта Председник Тито смера. Мој одговор је био само у моје име и ничије више…

Треће искуство сам доживео 1975. године када сам са супругом и двоје наше мале деце и мојим братом од ујака из Крушевца, његовом супругом и малим сином, њиховим колима марке „Лада“ путовао преко Приштине у Грчку на летовање. Све је било у реду до нашег повратка у Крушевац. Пошто смо каснили неколико сати у повратку због задржавања на граници са Грчком, а било је већ око 9 сати увече, моја супруга је хтела да обавестимо њене родитеље у Крушевцу да не брину због тога. Пошто је пошта била затворена у то време отишли смо до хотела „Гранд“ и ја сам за деском затекао 3 Шиптара који су ме љубазно питали како могу да ми помогну. Када сам им рекао да ми треба телефонска веза са  Крушевцом, они су се само погледали и нешто међу собом коментарисали, што нисам разумео и онда су ми рекли да уђем у телефонску кабину, а они ће ме повезати. Платио сам за услугу и изашао из хотела. Мој брат од ујака је возио невеликом брзином и у ноћи смо пролазили поред њива, мало шума и ливада. Кућа нигде није било, а онда смо прошли поред једне са супротне стране пута, која је била изразито бела са ћерамидом на крову и високом белом зиданом оградом такође са црвеном ћерамидом, поред које су била паркирана кола без упаљених светала, што је значило да у њима није било никога. Прошли смо непуних 400 метара када смо ударили свом силином у нешто, што је било бачено из жбуња са наше десне стране. Срећа је била што је брат возио споро и што је скоро у тренутку укочио. Био је и он шокиран, као и ја и наше супруге. Деца су се из сна пробудила и на срећу нису ништа разумели. Ауто „Лада“ имају врло чврсту конструкцију и без обзира што се чуо звук као кад метал зацвили од таквог удара и притиска кола нису била у квару.

Изашао сам да видим са братом каква је то препрека била и запањила нас је величина дебла од дрвета бачена испред нас у тренутку нашег приближавања том месту. Требало је бар четворо људи да баци на пут тако велико и тешко дебло. Брат није могао кола да покрене, јер се дебло подвукло под браник са регистарском таблицом, па сам ја морао рукама и ногама да дебло држим и на крају возећи у рикверц некако су се кола од њега ослободила. Врхунац је био у томе, када смо погледали у правцу куће коју смо управо прошли како паркирани ауто аблендује позиционим светлима да би убицама у покушају било показано да је „атентат“ успео. Брат је хтео да се врати и потуче са невидљивим непријатељем и ја сам га једва одвратио, рекавши му да ми не смемо да ризикујемо да наше породице без икакве одбране настрадају.

То се значи десило непосредно после Уставних промена из 1974. године.

Шта сам закључио из свега овога: Циљ овог напада је био да се људи – Срби из других крајева Србије не усуђују да пролазе Косовом и Метохијом, да се што више смањује повезаност нас Срба из других крајева са КиМ-ом, да се створи страх и код нас и код Срба са КиМ-а, што се и десило са догађајима из 1999. године са НАТО-нападима и насилним исељавањем нашег становништва са те наше историјске територије, што се и даље дешава, а Албанци из Албаније који су се илегално ту населили и Шиптари чине све да спрече да се изгнани и расељени Срби врате у своје куће и на своја отета имања. Па и ови задњи напади на дечака Перића, на другог одраслог Перића, који нису рођаци, па затим спречавање Драгици Гашић да се врати у свој стан у Ђаковици, затим и штета нанета јединој Српкињи у Пећи недавно, па и ови последњи догађаји према Србима на Јарињу, Северној Митровици и у Звечану од стране специјалних шиптарских полицијских снага Росу само показују право лице тренутно владајућих шиптарских структура на КиМ-у, које све то толеришу и аминују. Шта би могло да се деси преосталим Србима на Косову и Метохији када би наша актуелна власт прихватила отцепљење КиМ-а од Србије. То би био светски хорор према нашем народу тамо.

Само неки нови Фадиљ Хоџа на челу Србије могао би да дозволи предају КиМ-а у туђе, несрпске руке…

Ипак имам и нека дивна сећања на представнике шиптарског народа са КиМ-а, а она су везана за мог школског друга са студија етномузикологије на Музичкој академији у Београду Валентина Куртија и посебно за велику певачицу народних песама, односно оперску диву са КиМ-а Неџмију Пагарушу, која је дуго и успешно сарађивала са мојим родитељима Радојком и Тинетом, певајући својим раскошним гласом, за мене, веома лепе шиптарске песме у фантастичним обрадама за њу писане од њеног супруга. Она је преминула прошле 2020. године…

Наше власти су током последњих 30 година прихватиле све што се од њих тражило, а наводно одбијајући на почетку постављене захтеве од међународне заједнице као неприхватљиве: претварање административне границе у буквално праву државну границу, повлачење државних органа Србије са КиМ-а, повлачење 1000 војника који су требали да обезбеђују манастире и цркве на КиМ-у, све супротно ономе што је Србији било дато и обезбеђено Резолуцијом 1244 Уједињених нација. Затим, позивни број телефона, Газиводе, Електродистрибуцију и све друго што је тражено од српских власти да предају. Када се све то предало, наравно да је сада још теже бранити КиМ као нераздвојни део територије Србије, њене историјске колевке са највећим доказима кроз њене манастире који су проглашени светском баштином и њене цркве, који су и даље под заштитом УНЕСКО-а, а уз скоро 250.000 протераних Срба са КиМ пре 20 година. Да ли су наши политичари лично уцењени због својих непочинстава у прошлости и да због тога прихватају све што им се тражи са стране да спроведу, а што је супротно интересима наше државе и нашег народа ја не знам, али не могу другачије објаснити издају. По Ахтисаријевом плану требало је да буде основана Заједница српских општина на северу Косова и Метохије са одређеним правима због тога што се ради о територији на којој су Срби у огромној већини, али су се Албанци чврсто супротстављали томе уз велику подршку западних земаља. Свесни су да су ту највећи ресурси на КиМ-у и да би се са том заједницом створило важно упориште за опстанак Срба на КиМ-у.

За сада су одбрана територијалног интегритета Србије са КиМ-ом у њој, Резолуција Савета безбедности УН 1244 и могући вето Русије, наравно уз јединствено одбијање нашег народа да прихвати независност самопроглашене „Републике Косово“. Плашим се да би се у врло скорој будућности могло десити, ако новим Албанцима на КиМ не дамо манастире и цркве да их они униште као што су муслимани учинили са великим спомеником Буди и будизму урађеним у стенама у Авганистану, ако се не варам. Морам да подвучем да ја не сумњам у стварно верујуће муслимане са КиМ-а који заиста верују у Алаха (Бога), већ у оне друге – сатанисте на власти.

Ово је мој прилог нашем српском народу да прогледа и види голу истину. Они који долазе са стране да нам „помогну“ да се „решимо“ нашег Косова и Метохије и да Србе и Црногорце оставе на милост и немилост онима који им нису и не могу историјски бити пријатељи. Они на власти који то не желе да виде или су домаћи издајници или су бар делом Албанци.

Плаши ме такође да се једног дана не организује референдум са питањем да ли је Српски народ за одвајање Косова и Метохије од мајке Србије, а да је довољна проста већина од оних изашлих на референдум, где би било довољно да за ту одлуку гласа и само 30% од укупног броја оних који би требало да се на референдуму изјасне (нешто слично оном што се кроз очигледну подвалу десило народу у Македонији) и то би било довољно да се призна независност такозване Републике Косово. Зато је потребно да се наш Председник Александар Вучић децидирано изјасни да то никада неће организовати. Онда ће нас заиста уверити да неће никада доћи до признања Косова, јер зна да неће имати подршку народа за такав чин. На жалост, све је предао Косоварима (Шиптарима и илегално досељених преко 500.000 Албанаца у време Тита) што је од њега и његових претходника тражено од Европске Уније.

Нека је Бог Србима на КиМ-у у помоћи, јер само таква сила може да помогне против организованих моћних непријатеља у свету! Нека вечно живи Српски народ и домовина Србија са КиМ-ом у свом саставу!