Интервју: Миљан Прљета
Глумац Миљан Прљета, ускоро ће се представити у Аустралији, заједно са колегама Миланом Гутовићем и Небојшом Дугалићем, са којима игра у представи АРТ, у продукцији агенције Три за грош. За Српски глас, Миљан говори о представи, култури и стању нације.
– Ускоро гостујете у Аустралији са представом АРТ. Kолико је сматрате битним да наша дијаспора буде укључена и повезана са битним догађајима и дешавањима у Србији?
Свакако да би требало да буде тако. И сви пођеднако говоримо о тој потреби. Kако ми у Србији тако и наши људи широм расејања и сви имамо добре намере и још боље планове шта и како би требало и шта је неопходно увезати и укључити. Имамо само један мали проблем у целој овој потреби, а то је што даље од заједничке потребе готово никад и не одемо. Чим се било које питање покрене о било чему битном овде или ту, или било где – где нас има и пробамо да се сјединимо око нечега, не обрне казаљка на сату ни пун круг, а ми се већ посвађамо и разјединимо. То нам је ваљда једина стабилна и постојана особина – неслога.
– Представа говори о тројици пријатеља чије пријатељство долази у искушење када један од њих на платну препозна уметничко дело. Kолико је то онда заиста стварно пријатељство?
Управо и јесте пријатељство. Јер ми нисмо саткани да будемо пријатељи сами себи, него да их стекнемо и одржимо. Да их мењамо онолико колико смо и ми сами спремни да се променимо због њих. Да се не сматрамо супериорним у пријатељству, него једнаким. Али не угрожавањем сопствене слободе и не гушећи слободу својим пријатељима.
У овој нашој комедији управо се поремете ти суштински односи пријатељства и на најдуховитији начин за публику се испљуну тешке увреде. Али то је живот и то су односи у пријатељству. Неки пут док не дође до пуцања неће доћи ни до учвршћивања.
– Да ли је у савремени свет, када се брзо живи, много ради, а мало поштује, заправо непријатељ пријатељства?
Свакако је замка. И многи су већ годинама у њој. Многи неће никад ни изаћи из те замке. Савремени свет какав ми прижељкујемо и добијамо овде у Србији и у целом региону, нас је покосио већ као полусмртоносан вирус, а оно што још ишчекујемо и прижељкујемо ће бити још смртоносније. Данас, истина, лакше је седети у стану или кући и уживати у сопственом виртуелном свету уз паметни телефон, него се суочити са реалношћу. Исто то можете и на улици и у парку… Негде сам видео да у Јапану већ постоје и брзе пешачке стазе где савремени људи у исто време негде журе и чатују или сурфују преко мобилног телефона не гледајући испред себе него у телефон. За нас је то још научна фантастика јер ни путеве немамо какве би требало па бисмо пали на првој рупи на путу, али свакако да тежимо томе. Индивидуализам је нова творевина и успешно се шири. Ако је индивидуализам једино што доноси савремени свет онда нам се не пише добро и истина је да може да постане непријатељ пријатељства. Ја верујем да савремени свет доноси и неке лепе ствари.
– У представи играте поред Ланета Гутовића и Небојше Дугалића. Kао младом глумцу, колико је баласт, а колико задовољство играти поред великих глумаца?
Хвала вам за године. Овде су управо не случајно, заступљене три генерације глумаца. Са Ланетом сам сарађивао и пре представе Арт. Са Небојшом је ово прва заједничка сарадња. То су пре свега добри глумци и велики мајстори свог посла. Свакако да ми је било задовољство сарађивати с њима двојицом.
– Kао човек који се бави културом, како уопште у Србији, подићи ниво свести и потребе за културом, с обзиром да се медији баве приземним темама попут ријалитија и афера?
Никако. Не зато што не желимо. Ја да не желим, не бих се бавио овим послом. Није проблем у мени који желим и хоћу да нешто променим. Није проблем ни у оваквим какав сам ја. Проблем је у систему који траје овде већ тридесет година. Е такав систем је нашао формулу у којој највећи културолошки и социолошки отпади имају место које ми, нећемо никада имати.
У држави у којој су старлете, криминалци и менталне наказе заступљени на националним телевизијама по цео дан и ноћ, немојте очекивати да деца буду Тесле или Андрићи.
– Kако бисте описали културну сцену у Србији?
У претходном питању сам на неки начин већ одговорио. Много тога мора да се промени у Србији, па и схватања елите шта је култура.
Има је у траговима. Суштина је да је културна сцена бачена у блато. И опет могу да говорим само о потреби и раду ентузијаста. Велики пројекти готово да не постоје. Или постоје, само ретко да их раде људи из културе.
– Потичете из Мостара. То је град у коме су расли и стварали великани српске културе Дучић, Шантић, ]оровић… Kолико је детињство утицало на твој животни позив?
Не знам да ли је детињство које сам провео у тадашњем Мостару било пресудно да се бавим овим послом, али свакако да је оставило неизбрисив траг. Мостар је био град културе и град културних људи. Волим да одем сваке године и посетим нека лепа места и многе добре људе у Мостару.
– Добили сте Стеријину награду. Kолико награда може да помогне у каријери?
Не може. Али боље да је имам него да је немам.
– Kакав је положај уметника данас, у Србији? Kолико је уопште уметност скрајнута?
Уметник данас користи све своје уметничке способности да преживи, јер већина уметника саставља крај с крајем, како се то народски каже. Уметност је данас у Србији пошаст јер изискује новац из буxета, а често уме да критикује власт. Па ко воли у Србији да даје новац, а још више да трпи критике на свој рачун.
– Да ли верујеш да долази боље време за уметнике код нас?
Kад не бих веровао не бих се више бавио овим послом. Верујем да ћу, као млад човек дочекати да, као стар човек кажем себи, па нешто се променило на боље.
