Пише: Саша Јанковић
Мало је познато да је данашња аустралијска компанија „Rio Tinto Group“ основана пре скоро 150 година у Шпанији, и да је добила име по истоименом руднику бакра у тамошњој покрајини Андалузији. Све до 1962. године када се удружила са аустралијском компанијом „Zinc Corporation Limited“ (основана 1905), чиме је „de facto“ добила ексклузивно право на експлоатацију непресушних природних ресурса на овим просторима. Према најновијим извештајима интернет портала „Mining.com“ чак две аустралијске рударске компаније са седиштем у Мелбурну, „BHP Group“ и „Rio Tinto“ су убедљиво прве на листи најмоћнијих и најпрофитабилнијих на свету у тој области. Ове две компаније су такође, једне од ретких чија је делатност разноврсна што значи да експлоатишу из земље све што доноси профит, не бирајући често ни средства ни начине дa до драгоцених руда дођу.
Много пута су Рио Тинто и БХП због тога долазили у сукоб са законима земаља домаћина где су експлоатисале руде, као и са бројним еколошким организацијама. Месецима се већ води јавна полемика у Србији, где Рио Тинто намерава да прерађује огромне резерве литијума у области Јадра. Србија као и већина земаља нема баш пуно шанси да победи у том „неспоразуму“ тумачења постојећих закона јер је Рио Тинто много моћнији од саме државе. Тако је номинални бруто друштвени производ (GDP) Србије у прошлој години износио 52 милијарде америчких долара док је вредност компаније Рио Тинто на тржишту чак три пута већи! Није Рио Тинто много хуманији и праведнији чак и у Аустралији где се налази седиште компаније. И овде је списак њихових инцидената дуг али је прошле године један од њих посебно завредио пажњу светске јавности. Тада је ова моћна компанија током извођења радова у региону Пилбара, у Западној Аустралији, уништила јединствени историјски и културни споменик. Више од 46.000 година споменик је био нетакнут и указивао на постојање људске врсте на овим просторима још из Леденог доба. Све док се Рио Тинто није појавио и на том делићу богатог рудама региона Пилбаре и потпуно га уништио зарад новца и профита.
Логично је запитати се, ако овој компанији ништа није свето чак и у земљи где је њено седиште како ће тек поштовати туђе светиње у малим и економски беспомоћним државама. Иако је овај случај уништавања светог абориџинског места у Пилбари у медијима класификован као „инцидент“ лично бих га пре назвао културно-националном катастрофом и срамотом. Уништени споменик био је вероватно један од највреднијих сведочанства о постојању људске врсте не само у Аустралији већ и у читавом свету. Када су локални Абориџини реаговали и алармирали јавност ствар је завршила на суду. Прошле недеље суђење је добило епилог пристанком Рио Тинта да плати одштету локалним абориџинским групама Пути Кунти Курама и Пиникура. Компанија се такође обавезала да ће покушати да рестаурира тај природни споменик, што је наравно немогуће јер је његов оригинални део већ потпуно уништен. Финансијски делови ове нагодбе још нису познати јер по речима Кели Паркер, извршне директорке компаније у Аустралији, то зависи од даљих преговора са локалним Абориџинима. Логично је очекивати да ће и тај део ове тужне приче бити јако понижавајући за саме Абориџине и њихово културно наслеђе јер за велике корпорације све има своју цену само у доларима. Компанија ће као и небројено пута до сада покушати да све стави на папир и да локалне вође тих група задовољи новцем или неким другим повластицама. Тако ће у стилу америчког милионера по старом добром рецепту „написати чек и исплатити грехе“. И све до следећег „инцидента“ чија евентуална одштета опет и углавном зависи од саме медијске пажње и наравно земље у којој је начињен.
Аустралијанци треба да буду поносни на сваки успех њихових компанија у свету. Без лажне скромности, у овом случају успеси Рио Тинта и БХП-а су заиста планетарног карактера, јер су једне од ретких компанија које знају и умеју у тој области. Ипак, лично бих био много срећнији када би поменуте али и друге компаније поштовале све локалне законе и сва историјско-културна наслеђа. Најновији случај трајног уништења абориџинског наслеђа у Пилбари само је један од бројних примера. И нема тог чека који би тај споменик и то наслеђе сада могао да врати. Постоје ствари које немају цену, јер никаква судска поравнања не могу да надокнаде нешто што представља губитак за читаво човечанство. Можда моћне компаније то још увек нису схватиле али напредни део сваког друштва на такве појаве мора увек и одмах да реагује.
