Пише: Саша Јанковић
Свако финале Аустралијaн опена (АО) кад игра наш Новак Ђоковић један је од оних дана бескрајног поноса и помешаних осећања свих аустралијских Срба ма које год генерације они били. Заиста је тешко описати каква нас то синергија носи и осваја док дишемо и живимо сваки његов поен, уздах, бес и радост. „За ово се живи јер ово треба само видети и доживети. Ништа, ништа није као финале“ – усхићено ми је након освајања девете титуле АО Новака Ђоковића у Род Лејвер арени рекао Давид Петровић рођен у Мелбурну пре тридесетак година али врло поносан на своје порекло из далеког Книна. Није ово Давидово прво финале уживо у Новаковој омиљеној арени и сваки пут је исто понос, напетост, емоције и сузе од среће на крају. Тако је и са свима нама док се поносно шепуримо Мелбурн парком након још једне историјске победе нашег тениског хероја. И док велика тениска епопеја Новака Ђоковића још увек траје и надамо се трајаће све док он то жели наша су срца остала пуна а овогодишња победа дража но икад пре. Није само Ноле још једном показао да је био и остао најбољи тенисер свих времена на аустралијском тлу већ је и нека космичка правда испуњена након свега што су му аустралијски медији и тенисери приредили у последњих месец и по дана. Безумно и срамно су га нападали и оптуживали за све и свашта не би ли му икако нашкодили и сломили дух. Желели су само да му виде леђа и пошаљу га кући што пре не схватајући да све то нашег аса увек само више и још јаче мотивише. Рекордних девет аустралијских титула плус један АТП куп и реално није очекивати да ће и један тенисер света успети да то надмаши у скоријој будућности. И баш из тог разлога што га толико безразложно мрзе и нападају његово име ће остати заувек исписано златним словима у историји првог грен слема у сезони.
Има сугурно неке тајне везе између најбољег тенисера на планети и Мелбурнa, Аустралије и овдашњих навијача. Овде је 17-годишњи Новак у јануару 2005. године започео свој велики тениски пут. Тада је имао свој први грен слем деби баш овде када је у првом колу поражен од Руса Марата Сафина који је две недеље касније и освојио АО. Већ три године касније Новак ће овде освојити свој први грен слем у финалу против Француза Жо-Вилфред Цонге, први трофеј који се заувек памти и који је вероватно усмерио његову читаву тениску каријеру. И од тада до данас 18 грен слем титула од којих чак половина освојених у Мелбурну. Ноле често воли да прича о тој његовој „љубавној афери“ која траје са Род Лејвер ареном и Мелбурном. Као да има нека сила која га баш овде покреће и даје му снаге да се лавовски бори увек до краја и пуним срцем. Вероватно ништа није случајно па баш зато и овде живе његови најватренији навијачи. Не жале наши људи ни пара ни времена да дођу из свих удаљених крајева Аустралије и Новог Зеланда само да би уживо осетили тај неописиви тренутак и сласт победе. Тако је било и ове године када је додуше због бројних корона редара и нових ковид правила изостало српско коло и хармоника али је све друго хвала Богу остало исто. Била је то још једна ноћ за памћење и догађај који се заувек носи у срцу. Браво Ноле и хвала ти још једном за све дивне емоције које нам изазиваш и преносиш! И како један мој пријатељ београдски новинар Иван Мрђен, који овог пута због рестрикција на жалост није био овде, увек воли да каже: „Видимо се и догодине у Род Лејвер арени истим поводом и са још јачим жаром!“
