Пише: Саша Јанковић
У једном изузетно турбулентном тренутку за све Србе у дијаспори и у време када је Аустралију већ запљуснуо трећи талас миграната са простора бивше Југославије, угледни бизнисмен из Мелбурна а пореклом из Баната Ђорђе Маринковић реализовао је храбру идеју о покретању првих српских новина у Аустралији на ћириличном писму. Идеја се међу тада малобројним али слободоумним истомишљеницима калила већ пар година раније са посебним акцентом да новине буду на ћирилици и да у називу обавезно имају префикс „српски“. Суочени са крупним политичким и историјским променама у отаџбини, Срби у Аустралији нису били јединствени чак ни око тога. Многи који су пристигли седамдесетих и осамдесетих година прошлог века као економски мигранти су веровали да ће Југославија преживети док стара послератна политичка емиграција није признавала ништа као српско што није имало четничке предзнаке. Зато је и сама идеја о покретању једног штампаног гласила који би читали сви Срби на петом континенту била у том тренутку потпуна утопија. Ипак бизнисмен Ђорђе је безрезервно веровао у ту идеју и са касније првим уредником Раде Бераком кренуо у мисију која на неки начин и данас траје. Након што су заједно успешно привели крају консултације са тада виђенијим Србима у Мелбурну и Сиднеју започели су логистичке припреме за излажење првог броја и формирање редакције новог гласила. Тако се пре тачно три деценије 19. марта 1991. године овде у Мелбурну родио „Српски глас“ једини лист у Аустралији на ћирилици који је у почетку излазио два пута недељно и редовно обавештавао овдашње Србе о свим битним догађајима у Србији и са простора ратом захваћене тадашње Југославије.
Није било нимало лако оснивачу и првим новинарима „Српског гласа“ да у оно време када је медијска хајка на Србе већ озбиљно узимала маха да новине ставе на ноге и профилишу их у један озбиљан недељник са ставом и поштовањем међу аустралијским Србима. Већ од самог почетка било је бројних тешкоћа, отпора и проблема али је недељник упркос свему успео да се одржи и након 30 година као неприкосновени чувар традиције и културе Срба на петом континенту. Осим догађаја из Србије и са простора Балкана „Српски глас“ је од самог почетка овдашње Србе информисао и о свим дешавањима у њиховој бројној заједници из свих удаљених крајева Аустралије. Био је то јединствени подухват јер је требало повезати све српске заједнице од којих су најбројније и тада биле у Сиднеју и Мелбурну као и оне удаљене у Перту, Бризбејну, Аделејду и другим аустралијским градовима. У време када интернета није било а компјутери су још увек били врло ретки и скупи требало је формирати дописничку мрежу на целом континенту како би се Срби у Аустралији највише зближили око идеје помагања напаћеној отаџбини Србији. Много теже било је у том тренутку доћи до правих информација из матице јер је медијска блокада Србије већ стигла до Аустралије а сателитске телевизије још увек нису функционисале. Зато је формирање једног таквог листа баш у том часу имало велику историјску мисију за све аустралијске Србе независно од њиховог политичког или верског опредељења. Када је недељник преживео најтежих првих годину дана излажења било је јасно да се труд оснивача исплатио и да ће верност и поштовање читалаца касније надокнадити све дуге и непроспаване ноћи уредника и новинара али и почетне незанемарљиве финансијске губитке власника.
Тачно 2.440 бројева „Српског гласа“ изашло је до данас из редакције у Мелбурну уз свесрдну помоћ верних дописника из Србије и читаве Аустралије. Данас овај недељник упркос дигитализацији медија има признато место међу српском дијаспором на петом континенту и још увек нема ниједног важног догађаја у овдашњој српској заједници који није забележен и усликан од стране новинара и сарадника „Српског гласа“. Након изненадне смрти оснивача Ђорђа Маринковића последњих 12 година издавање недељника је са успехом наставила његова супруга Живана Јовановић која је Ђорђа игром судбине упознала баш на промоцији првог броја „Српског гласа“. И баш у време када су многи озбиљни штампани медији поклекли и угасили се овај недељник је стоички успео да опстане на тржишту и одупре се новим изазовима. Иако суочен са потребама новог времена свих ових година „Српски глас“ је остао веран ћириличном српском писму, матици Србији и бројној српској заједници у Аустралији. И наравно, прослави овог веома значајног јубилеја највише су допринели цењени и верни читаоци „Српског гласа“ који су од самог почетка знали да у њему препознају недељник којем ће веровати. Кроз ову редакцију прошло је много сјајних уредника и новинара који су својим ентузијазмом и залагањем оставили значајног трага и допринели да се овај недељник одржи у једном врло тешком времену и опстане као једна пријатна и сигурна оаза српства у толерантној и мултиетничкој Аустралији.
