Како 30 година брзо прође. Пролете за час! А, опет, као да је све јуче било. Негде уочи распада некада заједничке државе, након крвавих обрачуна и непотребних убијања, родио се први српски лист у Аустралији на српском писму ћирилици. Било је то 19. марта 1991. када се први број нашао у рукама читалаца. О томе је, свакако, најпозванији да говори његов први уредник Раде Берак кога смо, поводом јубилеја, замолили за интервју.
Како је дошло до покретања првог српског листа у Аустралији? То је свакако био храбар и неизвестан потез?
Пре свега искрене честитке поводом овог великог јубилеја – 30 година постојања! Идеја о покретању Српског гласа родила се 1988. године, на једном пријему у представништву ЈАТ-а, на који сам отишао у друштву покојног уредника Новости, Жике Николића. На том коктелу, одушевљен чланком који сам написао за Новости поводом Европског првенства у фудбалу у Немачкој, тадашњи тренер Џаста, Мирсад Фазлагић, ме јавно похвалио и успут упознао са председником клуба Ђорђем Маринковићем. Али прошле су још две године до коначне одлуке о оснивању Српског гласа. То се десило у октобру 1990.
Ђорђе и ја смо кренули у неизвесну мисију консултовања са разним људима јер нисмо желели тек тако грлом у јагоде. Наилазили смо на много подршке али и отворених критика. Најснажнију подршку добили смо од тадашњег епископа аустралијско-новозеландског г. Лонгина, те протојереја блаженопочившег о. Драгомира Шиповца, док се већина свештеника држала резервисано. Отворену подршку дао нам је и директор ЈАТ-а Јован Плавша, као и његов имењак Јован Пјешивац, иначе отац познатог доктора Петра. Вицеконзул СФРЈ у Мелбурну Зоран Поповић био је одушевљен али нам је подршку давао кришом плашећи се реакције колега из Конзулата који је био про-хрватски. Покојни Жика Николић је такође одобравао идеју али нас је “убеђивао” да лист буде на латиници и да не буде “српски” већ само “Глас”?! Правдао је то мислећи како ћемо на тај начин имати већи број читалаца као и оних других нација. Ми се ту са њим нисмо сложили јер смо од самог почетка припрема били јасни да Српски Глас иде на ћирилици те да ће бити демократски и да неће свој имиџ заснивати на пљувању других већ афирмисању српских вредности, традиције, културе, спорта итд.
Са каквим проблемима сте се сретали? Је ли било конкретне помоћи?
Већ сам споменуо део проблема. Код многих Срба идеја југословенства је била јако заступљена и било је тешко понудити им нешто што је српско. Зато смо и долазили у ситуацију да нас многи унапред проглашавају “четницима”, док смо са друге стране имали ужасно тежак задатак како придобити стару имиграцију која је према свима који су у Аустралију долазили под категоријом “економски имигранти”, била неповерљива и “крстила” их називима “комуњаре”, “Југословени” и шта ја знам шта све не.
Проблем је био и техничке природе. Није било компјутера, дуго се чекало да стигну из САД. Ђорђе је чврсто одлучио да први број изађе 19. марта 1991. јер је постигао договор са Васом Питром који је доводио Миру Шкорић, тада на врху славе у Србији, да она пева на промоцији.
У исто време смо јурили около у потрази за штампаријом. Редакција је већ била оформљена и поред Ђорђа као издавача и мене као главног и одговорног уредника, били су ту и технички уредник Веселин Брацо Трифковић, његова помоћница Нада Минић, дактилографкиња Љиљана Миочиновић. Од другог броја ће нам се придружити и спортски уредник Милан Ниновић који ће игром судбине највише времена провести у Гласу, преко 18 година. После два месеца нам је стигла Живана Јовановић, Ђорђева партнерка, а неколико месеци касније редакцију ће попунити Биљана Николић, професорица енглеског језика, а годину дана касније и Дејан Вељовић. Секретарица нам је била Милена Вукчевић.
Велику помоћ на старту смо имали од Аце Николића, некадашњег уредника Новости, који нам је показао многе техничке трикове. Будући да нисмо имали компјутере, ручно написане текстове смо по неколико пута у току дана односили код Македонца Александра (не сећам се презимена) који је исте слагао у колоне, те смо их после лепили, а Брацо и Нада припремали за штампу. Већ од трећег броја нам је стигао први “Мекинтош” компјутер па је Љиља имала пуне руке посла. Срећом била је професионална дактилографкиња па је то са лакоћом обављала. Морам овде споменути и песника Ацу Тадића и Љубомира Грујића који су нам јако пуно помогли око дистрибуције по Мелбурну.
Ко је све прошао кроз редакцију Српског гласа?
За време мог боравка, осим већ набројаних у редакцији су радили, редослед је небитан: Златко Блајер, Нада Бабић, Јована Џелетовић, Мајкл Бабић, Тања Чикић, Јовица Младеновић, Владо Рајак, Славко Дрљић, Саша Јанковић… Уредници су били: Раде Берак, Дејан Вељовић, Слободан Грба, Чедо Шошкић и садашњи Жељко Продановић.
Лист је имао и дописништво у Сиднеју на челу са Југославом Ћосићем који је данас директор Н1 ТВ за Србију, те дописнике Јоцу Гајескова, Бранку Дутину, Николу Јовића, Славомира Шантића, Сању Мирић, покојну Дању Стојичић…
У којим сте све активностима учествовали?
Глас је од самог почетка учествовао у целокупном друштвеном и културном животу српске заједнице, нарочито у хуманитарном за шта је много пуна награђиван а посебно признање је Грамата СПЦ. Тешко је заиста све набројати.
Смрт издавача листа нас је све затекла. Каква је била твоја реакција? Многи су мислили да су дани Гласа одбројани.
Видите, како год, Ђорђе је био икона листа. Он се на крају-крајева за све питао. Наравно да је његова смрт била тежак ударац за све нас који смо тамо радили али и за заједницу у целини чији је он истакнути члан и велики добротвор увек био.
Драго ми је што је његова наследница на месту издавача г-ђа Живана Јовановић, наставила да чува Глас и ево, хвала Богу, он и даље траје а прошло је више од 11 година од упокојења Маринковића.
Живана која је била и Ђорђев животни партнер, успешно је водила компанију “Војводина Експрес” која је Гласу била потпора у финансијском и сваком другом смислу. Она је одувек показивала смисао за пословање и неке њене идеје су за респект.
Наравно и после мог одласка 2010. остао сам у пријатељским односима са Живаном и новим уредником Жељком Продановићем и обећао сам да на моју помоћ увек могу рачунати. Тако да и данас кад уређујем Портал “Свет Аустралија”, Српски Глас може по жељи и потреби да користи прилоге из њега.
Какву је улогу лист имао у заједници у целини?
Имао је водећу улогу! Сви они који су у почетку били скептични, врло брзо су схватили да Глас није покренут да заради паре већ пре и изнад свега да код читалаца развије свест припадности, да негује српски језик и српско писмо ћирилицу.
Кажу да си у групи оних који понајбоље познају српску заједницу широм Аустралије.
Мислим да заједницу познајем добро. То је захваљујући Српском Гласу јер сам боравио на готово свим важнијим манифестацијама широм континента. Издвојио бих редован боравак на традиционалном Фестивалу српског фолклора у Бониригу, потом посета СКК Свети Сава у Хокстон Парку, имао сам част срести блаженопочившег Партијарха г. Павла на освећењу првог Српског колеџа у Аустралији. Потом, гостовања у Перту где сам рецимо, на Карађорђевом купу, седео за истим столом са принцезом Јелисаветом Карађорђевић, па у Аделејду на Данима Епархије… Мелбурн да и не спомињем јер сам, не само ја, већ и остали чланови редакције листа били присутни на свим догађајима. Захваљујући тим путовањима упознао сам велики број наших људи и верујте ми, у Српском клубу Бонириг осећао сам се као у својој кући.
Увек сам се дивио тим људима који су несебично радили по клубовима, организацијама, институцијама. Они су увек налазили времена да поред својих редовних пословних и породичних обавеза, део себе уграде и у друштвени рад, у промовисање и одржавање свести и српских вредности на овом континенту. То једноставно нема цену и, пошто би ми требало времена и простора да их све набројим, а плашећи се да некога не изоставим, ја их све овако јавно поздрављам и изражавам своје најдубље поштовање.
Однос према Српској цркви – на којем је нивоу он био?
Могу са поносом рећи да је у моје време однос према цркви био најбољи могући. Ми нисмо делили цркву на „слободну“ и „неслободну“. За нас је црква била једна једина и јединствена СПЦ. Многи свештеници су дуго писали за Глас, имали своје колумне, а лист је много пута давао значајне новчане донације црквеним општинама, речју, СПЦ је била готово увек привилегована. И ја сам стекао многа лична пријатељства са свештеницима, почев од ђакона па до владика.
Како видите будућност Српског Гласа?
Мислим да сам делимично одговорио у једном од претходних питања, али у сваком случају зависи од много тога. Пре свега колико су читаоци заинтересовани, потом колико су садашњи руководиоци листа упорни, али опет кажем, прелазак на дигиталну форму је неминовност, не само Гласа већ свих штампаних медија. Међутим, увек ће бити конзервативних читалаца којима ће драже бити да уз кафицу и ракију у башти куће, прелистају штампано издање. Нико са сигурношћу не може знати шта нам носе времена која су пред нама. Искрено се надам да ће Живана са својом екипом још дуго-дуго издавати лист.
Кад погледате са данашње дистанце, да ли бисте нешто мењали на тадашње почетке из 1991.
Људи обично кажу да „не би ништа мењали“. Ја само могу рећи да је то тада била храброст која није имала цену.
Имате ли за крај неку поруку за читаоце Српског Гласа?
Порука би пре свега била да чувају здравље, да се поштују, да схвате да је сваки дан живота важан и драгоцен јер, како рече недавно преминули Ђорђе Балашевић, живот је кратак и прозуји за час… И, наравно, да читају Српски Глас.
С.Г.
