Пише: Красменко Кулаш, Мелбурн

[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]П[/dropcap]ричу о монаху Арсенију Јовановићу ћу отворити подсјећањем на једну умјетничку, сликарску изложбу која се одржала отприлике прије десетак година у просторијама мелбурншког храма културе – Националној галерији Викторије, скраћено НГВ. Стицајем околности, по линији посла којим сам се бавио, имао сам част да проведем три мјесеца у обезбјеђењу које је чувало изложбену поставку под називом “Тама и Свјетлост”, сликарских дјела Микеланђела Мерисија да Каравађа. Монументална сликарска дјела, тешко описиве, невјероватне љепоте непроцјењиве вриједности, онда мјерене у стотинама милиона евра, из дана у дан су многобројне посјетиоце остављале без даха.

Оно што је уз оргиналан и генијалан умјетнички израз Микеланђела Каравађа највише плијенило, али и чудило већину посјетилаца изложбе, била је његова мрачна, турбулентна биографија. Људи су се често наглас питали и постављали питања умјетничким кураторима: “Како је могуће да дјела оваквог формата, овакве љепоте, наслика особа која је живјела на маргини, међу полусвијетом, лоповима и проституткама, особа која је била склона насиљу и пороцима свих врста?” И сам, често стојећи пред мојом омиљеном сликом Mикеланђела Каравађа “Свети Јован Крститељ у дивљини”, нисам се могао начудити натприродној божанској љепоти младог, голобрадог Јована Крститеља, окупаног у јутарњим сунчевим зрацима који су, по мом дубоком убјеђењу, зрачили и изван слике и тако гријали оног унутрашњег хришћанина у мени. Каравађо је иначе ушао у сликарску антологију као први сликар који је увео свјетлост у слике које су до тад биле махом мрачне.

Ваистину, монах Арсеније који је ових дана у вишенедјељној посјети српској заједници Аустралије, живи је доказ да блаженопочивши чудотворац и светац Василије Острошки и даље чини чуда. Слушајући духовно предавање монаха Арсенија Јовановића, сабрата манастира Острог у просторијама грчке православне цркве у јужном Мелбурну, која је само један километар удаљена од НГВ, осјетио сам поново ону блажену свјетлост и топлоту, као прије десетак година. Итекако сам свјестан да аналогије и поређења могу бити незахвални, али како сам ја лично доживио сусрет са монахом Арсенијем и његовом монашко-умјетничком душом, могу слободно рећи да је он, као онда Каравађо потиснуо таму и увео свјетлост у моју словенско-хришћанску душу.

Монах Арсеније није обичан монах, он је свестрана, вишедимензионална, харизматична личност, писац, успјешан сликар, по професији стоматолог. Он је православни учитељ, ментор, проповједник, рекао бих без устручавања и православни психолог, филозоф који држи духовну проповјед на један специфичан начин, тако што се практично исповиједа пред присутним аудоторијумом. А његова исповијест је толико моћна и поучна јер је лична и искрена. Она долази из животног искуства које је било један велики ролеркостер, проткан успјехом, славом, уживањем опојних дрога, гријехом и похотом који су на крају, као што увијек бива, донијели незамисливу патњу и злу коб: Да гледа своје најдраже пријатеље како један по један умиру у паклу дроге и зависности. Осим дубоке покајничке искрености, највећа снага и привлачност духовног бесједништва оца Арсенија долазе из његове способности да вјешто увеже слушаоце/посматраче у тематику свог предавања, тако да и они сами почињу да се препознају у причи и постају интегрални дио исте.

Бивајући добро упућен у монахову биографију, када га човјек посматра, аскетског изгледа, високог, танковијастог, блиједуњавих образа, за тили час се у глави јавља дилема: “Да ли је ова маркантна особа монашког изгледа дошла овдје из неког средњевјековног немањићког двора?” Или ће због оног сјаја који тако снажно бљешти из дубине његових очију, стргнути мантију, узети гитару у руке и вриснути присутнима: “Хајдемо, руке горе”. Ево јавно признајем, био сам грешан, дилема је била отклоњена оног трена кад сам чуо умирујућу, готово тeрапеутску боју монаховог гласа који нам је испричао једну брутално трагичну епизоду о групи младих Срба, Београђана, који су се упецали на сатанину удицу  дроге и лажних вриједности. И како се он, један од ријетких из те цијеле групе, захваљујући љубави једног брата Србина и милости Божијој, успио на крају извући из тог пакленог сатанског загрљаја.

У овом тексту немам намјеру да у потпуности преносим или откривам садржај духовног предавања оца Арсенија, јер ће читаоци Српског Гласа бити у догледно вријеме у прилици да га погледају на Youtube страници, у организацији омладинаца из организације СОЈА. Овим текстом више се желим захвалити оцу Арсенију за одличан приступ вјери наших предака и начин на који он ту вјеру, у виду хришћанске бриге и љубави каналише према свим присутним на његовим предавањима. Ту искреност пред аудиторијумом, истинску жељу монаха да подијели своје искуство, знање и визију са вјерницима, присутни су примјетили. Инстинктивно, интуитивно су то осјетили и веома брзо се створило међусобно повјерење, нека врста синергије између бесједника и присутних. Једна дивна, позитивна, свепрожимајућа енергија коју смо сви те вечери осјетили.

Интересантно је да је суштинска духовна порука оца Арсенија универзална хришћанска порука о којој је много прије писао и говорио Петар II Петровић-Његош, рекавши давно, још као млад човјек, да се основа сваке религије састоји из двије ствари. Из вјере у Бога и из вјере у неумрлост људске душе. Сам отац Арсеније је живи примјер да је вјера у Бога и сина Божијег, Исуса Христа, једини и истински пут ка истини, избављењу и спасењу. Такође, слушајући оца Арсенија кад говори о демонском шапату који прогони и тестира напаћене душе посрнулих хришћана, слушаоцу, а нарочито вјерујућем хришћанину, постаје кристално јасно да је вјера у неумрлост људске душе кључно, најбоље и најмоћније оружје у борби против палих сила поднебесја, које користе људски страх од смрти као оружје против њега самог. Вриједи поменути и неколико практичних савјета монаха Арсенија свим хришћанима а нарочито православним вјерницима, а то су три суштинске ствари које би сваки вјерујући човјек требао практиковати: отворимо срце и покајмо се пред Господом, помолимо се Господу кад год можемо и гдје год можемо и покушајмо што чешће присустовати и бити дио свете црквене литургије.

Без трунке сумње, пред Божићне блажене дане посјета монаха Арсенија је нешто најљепше што се могло десити српској заједници Аустралије. Истински духовник, сјајан православни мисионар, из далека је дошао у Аустралију захваљујући труду српског омладинског покрета Аустралије – СОЈА и црквеношколских општина, уз благослов преосвећеног владике Иринеја. Владику Иринеја сам први пут упознао те вечери и морам рећи да сам импресиониран, како његовом харизматичном појавом и достојанственим држањем у представљању драгог нам госта, тако и показаном скромношћу. Без сујете, преосвећени владика је препустио главну улогу вечери драгом оцу Арсенију. Али и у исто вријеме показавши братску саборност, заједно са грчким епископом, зналачки је излазио у сусрет оцу Арсенију по питању специфичне терминологије, кад год је то затребало, упркос надасве добром познавању енглеског језика оца Арсенија. Владика Иринеј је такође нагласио да је задовољан посјетом вјерника и да га посебно срећним чини што се српска омладина одазвала у тако великом броју, заједно с нашом православном браћом из грчке, руске и осталих братских цркава. Могу само да се сложим са владичином константацијом и да позовем браћу Србе у Сиднеју и Бризбејну да се одазову у још већем броју него ми у Мелбурну. Ово је јединствена прилика да се нешто чује и научи од једног мудрог Божијег човјека који је дошао отворена срца у посјету својој браћи и сестрама у Христу. На самом крају, велико ХВАЛА нашој грчкој браћи, њиховом дивном епископу и омладини, на једном домаћинском дочеку и поштовању које су указали нашем оцу Арсенију, као и свим присутним Србљима. Христос је међу нама – и јесте и биће!