[dropcap font=“0″]П[/dropcap]ошто смо завршили ноћну шетњу једним од опскурнијих делова Сиднеја – мада то не кажем у негативном контексту, јер сам либералних схватања и не смета ми баш ништа што директно не угрожава неки мој интерес – и одлучили да се вратимо у хотелску собу, ја и даље нисам могао да заспим. Обзиром да већ скоро 20 година повремено патим од инсомније, чињеница да нисам ока склопио преко 30 сати, у мом случају и није имала неку нарочиту тежину. Да и не причам о томе да је у Сиднеју можда и било пола три ујутру, али је мој организам у том тренутку и даље непоколебљиво сматрао да је пола 7 поподне. Остало ми је да се преврћем по кревету, са главом пуном испрекиданих мисли, успут завидећи Соњи која је заспала ваљда и пре него што је ставила главу на јастук. Срећом те жене ипак ређе и мање хрчу од мушкараца, јер да је другачије, не би се ни мени омакло да ипак успем да заспим у неком тренутку. Истина, немам појма када се то догодило, али, како се ипак сећам да ме је Соња ујутру будила – по њеним речима и целих 10 минута, али ја јој не верујем – јер је требало напустити хотелску собу, мора да сам ипак спавао. Мада опет, и то сасвим недовољно, обзиром на ниво муке која ме је пратила при устајању, умивању и посматрању Соње како пакује оно мало ствари, које су се налазиле ван кофера. Срећом, све је трајало кратко и ускоро смо били спремни да изађемо. Напољу се налазио Сиднеј, тог дана представљен у пуном сјају.
Кажем „у пуном сјају“, јер нас је дочекао прелеп, ведар дан, са температуромод 24 степена. Непосредно окружење хотела, што претходне ноћи нисам могао да видим тако добро, деловало је прелепо. Ништа чудно, налазили смо се на територији „Елизабетх Баy“, кварта у источном, дакле обалном и скупом делу Сиднеја. Свидело ми се што језначајан проценат кућа у том кварту сазидан од црвене цигле, у стилу који носи препознатљиви печат британске архитектуре. Сасвим логично… Једино је вегетација, расута по двориштима поменутих кућа, указивала на климу веома различиту од оне британске. Ипак, основни мотив мог првог утиска су били људи. Видно добро расположени у – за моје појмове – неуобичајено великом проценту, већина је имала осмехе на лицима. То ми се тако свидело! Прецизније, требало ми је. Требало ми је због тога што оптимиста у мени мора барем с времена на време да осети налет наде, јер без тога моје биће временом почиње да вене. Овде се говори и о истом оном оптимисти, без чијег утицаја никада не бих ни размотрио могућност да у четрдесетој устанем са своје удобне адвокатске фотеље и кренем у нови живот, у коме ћу морати све из почетка.
Опет смо шетали, али смо убрзонаишли на један паб, који ме је невероватно подсећао на она места са отвореним шанковима, на каква се може налетети по грчким острвима. Из паба је допирала добра музика, четири лепе клинке су управо служиле доручак и без много двоумљења, одлучили смо да ту седнемо. Како нисам јео већ преко 12 сати, наручио сам омлет са печуркама за 20$, очекујући добар, да не кажем обилан доручак. Међутим, добио сам кајгану са 2 умућена јајета и дај боже 2 исецкане печурке, уз нешто салате, мало хлеба и још мање путера. 20$? За ово??? Па код Ивана у Бизару – фином месту у самом центру Београда – за 300 кинти (непуних 4 долара) добијеш трипут бољи омлет, па још и врхунски еспресо преко тога! Рекао сам да су проклети лопови и да је све то један велики скандал, на шта се Соња смејала до суза, подсећајући ме како ми је одувек говорила да „у оној земљи“ порције нису као у Србији. У реду, не морају да буду као у Србији, али ово је бесрамно!
Ипак, не дозволих да ми описани инцидент поквари расположење. Ускоро је звала и Кели. Пре удаје за џејсона, поводом које сепреселила из Канбере у Сиднеј, она и Соња су радиле заједно и тако постале пријатељице, мада можда не баш најбоље. Кели је сазнала преко Фејсбука (а како другачије) да се Соња враћа „Доњн Ундер“, све са новим мужем. Знајући да идемо у Канберу и да ћемо зато неизоставно путовати преко Сиднеја, заказала нам је виђање још док смо били у Београду. Када смо стигли, њу није мрзело да путује скоро сат и по – на сасвим други крај највеће и најзакрченије континенталне метрополе, у односу на онај где је живела – како би се са нама састала. На тај начин, имали смо још доста времена, па смо на Соњино инсистирање наручили још по кафу, коју је она платила јер ја нисам желео да знам колико кошта. Након тога смо кренули ка обали, тј. према „Цруисинг Yацхт Цлуб оф Аустралиа“, месту где је требало да се састанемо са оно двоје.
У међувремену, пажњу су ми привукли ибиси, птице поприлично обеспокојавајућег изгледа, које су у египатској митологији представљале симбол смрти. Затим смо, шетајући уз обалу, наишли на пространу, зелену површину, са уредно подшишаном травом. Ту сам видео још једну од оних сцена, на какве моје очи нису навикле. Наиме, на зеленој површини се налазио двоцифрен број ћебади, на којима су људи у сред града, уживали у пикнику. И даље у оквиру поменуте зелене површине, а пред само одредиште, наишли смо на један велики шанк, умесно смештен на сред некаквог маленог платоа. Око шанка су били постављени јефтини столови и столице. Није било ни сунцобрана и место је деловало доста импровизовано, али нам је било згодно ту да седнемо. Ја и иначе немам ништа против таквих места, а и музика је опет била по нашем укусу.
Након 15 минута и на пола ајс кафе, звали су Кели и џејсон. Стигли су раније него што су предвидели, имали много среће са паркингом и није нам преостало ништа друго, до да се одмах покренемо. Таман што смо устали, Соња је застала, загледавши се у мене. Затим ми је саопштила како ми је лице приметно поцрвенело. Лежерно сам јој одговорио како је то немогуће на температури од 24 степена, тада још не знајући да је ова констатација – иначе тачна када се односи на европско сунце – сасвим бесмислена када се односи на аустралијско сунце. Соња је само извадила огледало и пружила ми га. Згрануо сам се. Но… [та је ту је. Управо је требало да се упознам са првим „правим“ Озијима и био сам чврсто решен да оставим добар утисак, тиме одбранивши барем делић части моје оклеветанеземље.
Таман то морао да радим и црвен у лицу…

*Напомена: Вог – на енглеском Wog – је аустралијски, често и погрдан израз за странца тј. досељеника у Аустралију

(Наставак у идућем броју)