[dropcap font=“0″]П[/dropcap]риспевши у зграду аеродрома, на моје изненађење, приметио сам да је поприлично пусто. Неко је прокоментарисао како је наш лет последњи који приспева тог дана. И заиста – нигде није било живе душе, сем нас који смо управо изашли из авиона компаније „Емиратес“. Ипак, изгледа да ни одсуство било какве гужве, није много значило аеродромској служби за доставу пртљага. Већ сам скоро у потпуности изгубио наду да ћу икада више видети велики кофер у који сам сместио своју комплетну гардеробу, породичне слике и још пар ситница које сам понео из Београда, када је након пуних 40 минута, исти коначно избачен на покретну траку. И пошто је и та епизода на крају срећно окончана, кренули смо ка месту одређеном за контролу пасоша. Овде је такође владао готово сабласни мир, а ја сам приметио да на плочици закаченој за кошуљу службеника задуженог за преглед путних исправа, пише име „Деннис МцГратх“. Осећао сам се по мало чудно када ми је прошло кроз главу да је поменуто име, без икакве сумње, сасвим уобичајено у држави у којој ћу убудуће живети. Међутим, није било много времена за мисаоно распредање ове теме. Све формалности око уласка у земљу су окончане за свега минут-два, а моја потајна нада, да ћу уживо присуствовати сцени из ТВ емисије „Бордер Сецуритy“, сасвим се изјаловила.
Званично ступивши на тло Аустралије, прво смо потражили колица за пртљаг. Када смо их нашли, запало ми је за око то што се на њиховој задњој страни налази слика беле ајкуле, преко које је постављен натпис добродошлице у земљу. Помислих да свакако не бих био сувише одушевљен, када бих дошао у ситуацију да ми неко од ових створења, идејно светлосним годинама удаљених од мог континенталног бића, пожели добродошлицу. Иначе, колица су била неисправнна и са муком сам их гурао напред, обзиром да су стално нагињала на десно. Гунђајући псовке на рачун истих, ипак сам осећао и притајено задовољство поводом спознаје да, ево, чак ни у једном супер-уређеном западном друштву, ипак није све увек савршено.
Пошто сам на крају ипак успео да изгурам неисправна колица до излаза из аеродромске зграде, застали смо како бисмо запалили по цигарету. Нисам могао да нађем упаљач, али срећом, свега неколико корака од нас се позиционирао други пар пушача, очигледно са истом намером која је и нама била на уму. Пришао сам им и на енглеском замолио за упаљач. Палећи цигарете за Соњу и за мене, чуо сам њихову комуникацију која се кроз дим, такође одвијала на српском или евентуално, једној од северозападних варијанти српског језика. Не желећи у том тренутку да улазим у разговор, само сам захвалио на упаљачу и то опет на енглеском. Пошто сам дао Соњи њену цигарету, коначно сам и ја могао да прионем на задатак задовољавања своје зависности, размишљајући успут о томе како по светским аеродромима, ваљда 50% оних који диме долази са Балкана.
Таман када смо завршавали са цигаретама, пришао нам је човек кога нисам познавао, али сам по широком осмеху своје супруге закључио да је то Јевгениј, интерно познат и као @ења, који је у међувремену успео да постане и Јуџин – пријатељ са којим је Соња пар недеља раније, уговорила да нас дочека на аеродрому. Како је поноћ већ била близу, нисмо се задржали у ћаскању већ смо одмах након поздрављања и упознавања пожурили ка гаражи. Тамо сам приметио како се у Аустралији баш возе добра кола. Просек је далеко надилазио онај београдски, мада опет, није требало бити сувише мудар како би се то унапред претпоставило. За око су ми запале и регистарске таблице, које су дизајнерски одударале од свега што се могло видети у Европи.
Пошто смо стигли до @ењине Тојоте, речено ми је да седнем напред, обзиром да је део нашег пртљага морао на задње седиште, а Соња је природно, ситнија од мене. И наравно, чим смо укрцали кофере, ја сам одмах кренуо ка возачевом седишту. Пошто смо затим коначно кренули, ваћ сам у гаражи приметио осећај нелагоде који ми се указао поводом вожње ,,погрешном“ страном. Осећај се интензивирао када смо изашли на улицу. И док је @ења распредао о Украјини, незаустављивом расту цена некретнина у Сиднеју ,,јер је Кинезима цена ту и даље много прихватљивија него у [ангају“, а затим и о скорашњој одлуци нове Аботове владе да отпусти 13000 људи из јавног сервиса, ја сам се несвесно и чврсто држао за ручну кочницу, очекујући управо предстојећи чеони судар при сваком уласку у кривину. Тада сам схватио да се неке ствари укорене у човеку толико снажно, да чак ни здравим разумом не може лако да их превлада. У сваком случају, када смо доспели до хотела у коме је требало да преспавамо, дошло ми је да клекнем и пољубим сиднејски бетон.
Хотел је изневерио моја очекивања. Обзиром да су нам узели 200$ само за преноћиште, ја сам очекивао некакву ексклузиву. Уместо тога, добили смо једва пристојну хотелску собу са старим ТВ-ом, на којем сам одмах након туширања, по ко зна који пут одгледао легендарни Брус Лијев филм ,,У змајевом гнезду“. Након тога, пошто ме је Соња на крају ипак наговорила да изађемо и прошетамо, упутили смо се ка оближњем „Кинг’с Цросс“-у. Ја сам још и раније чуо за ово место и баш зато ме је веома изненадило то што је невероватно подсећало на улицу Страхињића Бана у Београду. ^ак бих рекао да Страхињића Бана изгледа и нешто боље. Све у свему, као и тамо, у центру Београда, и овде су се могли видети клубови, пабови, кафићи, по нека продавница, полуголе и еуфоричне клинке. Оно што се разликовало је изглед избацивача, који су имали тамнију кожу од оних наших, као и острвљанске физиономије. На ТВ екранима се уместо фудбала могао видети рагби, док су се нека тројица мортус пијаних кретена, урлајући, нешто убеђивала са полицијом. Хе, баш би било симпатично видети шта би се десило када би неко покушао тако да урла на српске полицајце. Са њима нема много убеђивања…
На крају смо завршили у некаквом прелепом паркићу, на самом углу улице. Ту није било никога сем галебова и некаквог бескућника, који је већ блажено спавао на једној од клупа. Сели смо и отворили пластичне флаше са кафом, које смо платили за мене нестварних 7$ по комаду. Приметио сам како је зграда која се уздизала изнад парка веома лепа и пожелео да једног дана баш ту имамо стан. Када сам изложио Соњи ову идеју, она се само насмејала, информишући ме да цена станова у таквим зградама на таквом месту, без сумње достиже неколико милиона долара. Неколико милиона? За стан??? Е, та информација ме је баш звекнула по глави. Схватио сам да ће проћи много времена, пре него што нас двоје будемо могли да у овој земљи купимо некретнину у каквој бих ја желео да живим.
Ток негативних мисли које су ме обузеле, на кратко је прекинуо један галеб. За разлику од свих осталих галебова који су наизглед бесциљно гацали около, овај је застао свега можда метар од нас и из неког разлога, почео упорно да буљи у мене. На крају сам га питао шта ‘оће, али није одговарао.
Па да, помислих. Изгледа да на овом месту, чак и галебови препознају уљезе…

*Напомена: Вог – на енглеском Wog – је аустралијски, често и погрдан израз за странца тј. досељеника у Аустралију

(Наставак у идућем броју)