[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]исам се надао новој шанси да живим у иностранству. Сувише пута сам покушао и увек је испало лоше.
Прво сам 1992. отишао у Данску да тамо завршим 4. годину средње школе. Непуне 2 недеље по приспећу, нас троје клинаца је депортовано назад кући. Разлог – одлука Владе Краљевине Данске о протеривању, донета на основу резолуције 767 Савета безбедности УН, којом су наметнуте санкције Југославији. Као да све то нису знали када су нас пустили у земљу, подлаци.
Затим сам 2002. поднео захтев за немачку визу. Требало је то да буде тромесечно путовање, награда од родитеља за успешно окончање студија на правном факултету. Добио сам гарантно писмо од пријатеља из Берлина, приложио сам доказ да сам управо завршио факултет, сатима џуџао испред немачког дипломатског представништва и све то опет џабе. Након што сам се коначно пробио до шалтера, службеница конзулата ми је осорним тоном уз кевћући нагласак, кратко саопштила како је мој захтев одбијен. Још су ме и скратили за 30 дојч марака, демони.
Коначно, 2007. сам одлучио да одем у Буенос Аирес на годину дана. Сви су ми се чудили, јер не познајем живог човека у целој Јужној Америци. Међутим, тада сам већ имао мастер из студија Европске Уније и позамашно предавачко искуство, као и двоцифрен број објављених текстова, анализа, студија и есеја у озбиљним домаћим новинама, публикацијама и интернет презентацијама. Срачунао сам да ће ми уштеђевина тамо трајати бар 7-8 месеци, да ћу моћи да узмем неку цркавицу и од писања за домаће медије, да ћу можда успети да се запослим као експерт из области ЕУ на факултету и на све то, имао сам камеру и планирао да снимим документарац о Буенос Аиресу, који бих после покушао да продам некој комерцијалној телевизији. Притом, за Аргентину ми није била потребна виза! И већ сам размишљао о тангу у задимљеним баровима, фудбалу на легендарном стадиону Бока Јуниорса, невероватној архитектури најлепшег града на целом континенту, највећим стејковима на свету и многим лепим женама разних раса и националности, које су ме чекале у јужноамеричкој метрополи. И све то уз невероватно ниске трошкове живота и у земљи чији становници имају сличан менталитет Србима. Ма није могло да не испадне феноменално, мислио сам. Међутим, мом сањарењу је дошао крај након што ме је британска амбасада у Београду обавестила да је мој захтев за издавање транзитне визе – оне која не омогућава улазак у Уједињено Краљевство већ само боравак у транзитној зони аеродрома, а била ми је потребна јер је мој лет из Београда ишао преко Лондона – одбијен без образложења. Па да, мислио сам… Када српски интелектуалац пожели да лети преко Британије у Буенос Аирес, једини логичан закључак је да ће по приспећу у земљу транзита, покушати да се докопа територије исте, не би ли добио политички азил и до краја живота прао судове у некој прчварници. Шта друго…
Разочаран, поражен и дотучен, одлучио сам да не путујем. Нисам више желео ни да прелетим преко Западне Европе. Уселио сам се код родитеља јер сам раније већ отказао стан у коме сам живео. Одлучио сам да положим правосудни испит и постанем адвокат. Свакодневно сам ходао до читаонице правног факултета јер сам ауто продао пред несуђено путовање. После неког времена које је морало бити краће, успео сам у својим настојањима и постао сам адвокат. Ипак, и даље сам истрајавао у одлуци да никада више не тражим визу за улазак у неку земљу и тако би и било, да у мој живот није ушла Соња.
После свега неколико месеци, нас двоје смо већ пребивали на истој адреси. Међутим, Соња је већ дуго времена живела у Аустралији, а у Србији је боравила тек привремено, из породичних разлога. И пошто је постајало све јасније да се нећемо раздвајати… Па женско к’о женско, можете мислити… Кљуцање на тему заједничког одласка у Аустралију је почело дискретно, да би временом постајало све отвореније и интензивније. Кљуцала је, кљуцала и на крају искљуцала – поднели смо захтев аустралијској амбасади за моју визу, у међувремену се венчали. Мени је било жао оних 2500 евра које смо морали да дамо како бисмо аплицирали, обзиром да уопште нисам сумњао да ћу бити одбијен. Владе барем 3 западне земље су још поодавно биле свесне чињенице да сам ја терориста кога се ни случајно не би смело пустити у неку цивилизовану земљу, а зна се да обавештајне службе западних држава сарађују. Међутим, на моје огромно изненађење, у фебруару 2014. сам добио мејл од аустралијске амбасаде у Београду, којим сам обавештен да ми је виза одобрена. Протрљао сам очи, прочитао још једном цело писмо и јавио Соњи вести које су за мене биле сензационалне, а за њу сасвим очекиване. Већ кроз неколико дана смо купили карте за март, преосталих месец дана у Србији искористили за обилажење родбине и пријатеља, направили опроштајну журку која је испала много добро. Ја сам у том периоду још и напунио 40.
Дошло је време за пут. На аеродром нас је испратила бројна Соњина фамилија, моји родитељи и кум Саша. Када смо коначно предали пасоше и кренули, неко је заплакао. Остали су то здушно следили, сви сем кума Саше који је само ћутао и гутао кнедле. И он је јединац као и ја и већ дуго смо веома везани. Међутим, заиста ме је погодило само то што сам видео сузе у очима мог тате. Колико се сећам, а не бих заборавио да је другачије, никада раније нисам присуствовао таквом призору. И управо та сцена – сузе у очима човека кога волим и знам да је вазда био емотивно тврд – покренула је у мени осећај несигурности и лавину питања. Моји родитељи су ме добили млади, али како ја више нисам баш млад, а они су у годинама када би ипак требало неко да им се нађе… Да ли сам ја то њих оставио саме на свету? Да ли сам их издао? Да ли сам издао моје другаре, ортаке, пријатеље? Да ли сам издао Београд и Србију? Јесам ли заиста толико себичан и где се налази та граница између права на слободан живот и дуга одговорности према другима? И јесам ли спреман да у зрелим годинама кренем из почетка? Да ли ћу да разочарам? Да ли ћу да се разочарам? Да ли, да ли, да ли… Једино што ми је тада било недвосмислено јасно, јесте да сам се са сваким новим секундом, убрзано удаљавао од свог старог живота, од познате и удобне територије, од мог Београда. Да је сада готово и да нема назад. Знао сам и то да је испред мене нови живот, али сам био свестан да то не значи аутоматски и бољи живот. На крају сам схватио да описани процес менталне аутодеструкције, никуда не води и нема никаквог смисла.
Видећемо, рекох себи. Полако човече, видећемо…

(Наставак у идућем броју)