Од како је Џејмс Кук крочио на ово тле, па и дан данас, фаворизовани Енглези су најбројнија нација. Тест као услов за опстанак је све до 1958. године за остале нације био чак на свим могућим језицима Европе, због чега су бројни Европљани „падали“ на истом

 Људи који данас живе у Аустралији имају велику привилегију живота у земљи која толерише све нације и која се поноси својом различитошћу.

Међутим, многи не знају да су били потребни векови да би Аустралија достигла овај статус, а мигранти из Европе и Азије постали равноправни грађани са Енглезима, који су Аустралију називали својом. Од момента када је 1770. године Џејмс Кук опловио источну обалу Аустралије, коју је назвао Новим Јужним Велсом и прогласио је поседом Велике Британије, вековима након тога било је јако тешко бити становник овог континента. Борба је трајала све до јула 1945. године када је Артур Калвел, након што је промовисан за министра за имиграцију, поставио темеље нове миграционе политике. Она је подразумевала насељавање Аустралије након Другог светског рата мигрантима из Источне и Јужне Европе, и затим из Азије и далеког Истока.

Први насељеници

Процењује се да су први људи који су населили Аустралију пре 42.000 година били преци данашњих аустралијских домородаца. Они су се кретали дуж обала Јужне Азије и преко копнених мостова су стигли у Аустралију. Ови људи су били ловци, са развијеном говорном културом и веровањем у такозвано правреме (познато као Dreamtime).

Први Европљанин који је закорачио на аустралијско тло је био холандски морепловац Вилем Јансон, који се 1606. године искрцао на обале полуострва  Кејп Јорк. Током седамнаестог века, Холанђани су исцртали карте приобалног појаса на западу и северу острва и назвали га Новом Холандијом, али га нису населили.

Доласком Џејмса Кука 1770. године, Велика Британија оснива кажњеничку колонију која је овде слала преступнике на одслужење казне. Годинама касније Енглези имају једини привилегију да буду становници Аустралије. Број домородаца којих је било неколико стотина хиљада пре доласка Енглеза, је такође, нагло почео да се смањује, услед разних болести, али и политике која се водила против њих. Већ су тада почеле назнаке да континент постаје „Бела Аустралија“, која је фаворизовала имиграцију људи из Велике Британије.

Принципи „Беле Аустралије“

У време златне грознице, у потрази за благом, све је више Кинеза и других народа из Азије почело да насељава Аустралију. То је наишло на велико противљење Енглеза, који су увек били у већини. Они нису подржавали увоз радника на плантажама и у рудницима, који су долазили из Азије, и све више је било захтева да се максимално смањи имиграција из ових земаља. Временом, све је било теже ући у Аустралију и опстати као мигрант, који не долази из Енглеске.

Званично, политика „Беле Аустралије“ је ступила на снагу одмах након оснивања Федерације 1901. године и требало је седам деценија да се овај поредак коначно сруши и да Аустралија крене путем мултикултуралности, оно што је њена највећа одлика данас.

Иначе, одмах након оснивања Федерације изгласан је и Закон о ограничењу усељавања, који се сматра службеним почетком политике „Беле Аустралије“.

Колики су утицај на цело тадашње друштво имали принципи „Беле Аустралије“, говори и чињеница да су они ушли у сваки део живота људи.

Новине које су тада излазиле су свакодневно писале о томе да је Аустралија само за беле људе, певале су се песме о белим људима, позоришне представе су величале белу расу, а чак су почели да се производе сапуни и конзерве ананаса са натписом „Бела Аустралија“, постојале су и друштвене игре са тим називом.

У периоду до 1925. године у Аустралији је живело 98 одсто Британаца а тадашњи премијер Стенли Брус је уверавао људе да су мале шансе да се та чињеница промени.

Отац мултикултурализма

Иако ни у једном моменту политика „Беле Аустралије“ није спомињала реч „раса“ или „расизам“, све је више политичара веровало да она то заправо крије у својој позадини.

Највећи преокрет у историји миграције Аустралије направљен је када је  јула 1945. године за министра имиграције постављен Артур Калвел, први политичар који је почео да помиње друге мигранте у жељи да се повећа популација људи у Аустралији и да се пружи шанса и другим људима из ратом разорене Европе, да Аустралију назову својим домом. У том моменту и даље је највећи број мигранта долазио из Енглеске а забринута јавност због начина размишљања Калвела је морала да буде у уверењу да и даље на сваког новог мигранта долази десет Енглеза.

Само један говор Калвела у парламенту је отворио очи Аустралији, променио животе људи и демографску слику континента. Он је рекао да ако жели да опстане, Аустралија мора да повећа популацију и другим људима и да не могу вечно живети на овако великом тлу са овако малим бројем људи. Калвел је упорно радио на програмима за имиграцију, уважавао је сваку нацију и говорио је мандарински језик. Са разлогом, овај политичар се може назвати оцем мултикултурализма у Аустралији.

Већ 1966. године премијер Харолд Холт је направио значајне промене у Закону о имиграцији, који је подразумевао исте услове за све мигранте који желе да живе у Аустралији. Сви мигранти су убудуће чекали пет година на држављанство Аустралије. Мигранти би се бирали по звању и школама које су завршили и по томе како могу допринети земљи, а не по раси или земљи порекла.

Политика „Беле Аустралије“ је званично срушена 1973. године. Донет је Акт о расној дискриминацији, по коме је илегално било кога угрозити или понизити на основу боје коже. Данас је Аустралија дом близу 8 милиона миграната из око 200 земаља света.

Лепи људи са Балтика

Од 1945. године, када су промењеном политиком миграције почели да попуштају принципи и уверења „Беле Аустралије“, почело је да се размишља и о мигрантима који би први могли да буду део будућег демографског плана.

Због своје беле пути и светле косе, избор је пао на Литванце, Летонце и Естонце. Они су највише личили на Енглезе и све заједно су их називали „Лепим Балтичким народом“.

Прва група Литванаца је бродом стигла 1947. године а слике њиховог доласка на пристаништа, које су објављене у новинама, су освојиле јавност. Све су то били махом млади и лепи младићи и девојке, светле косе и без породица.

 Тест обесхрабрења

У прилог томе да су све остале нације, сем енглеске, биле на неки начин дискриминисане, говори и чињеница да је у време пре Другог светског рата постојао такозвани „Dictation test“, који су морали да полажу људи из Европе. Оно што је најтеже било је да су мигранти, који нису били Енглези, добијали задатак да напишу 50 речи на свим могућим европским језицима, због чега већина људи није пролазила тест. Људи који су давали тест, су такође манипулисали са тестиранима, дајући им непознате језике као тему. Најпознатији пример је био случај комунисте, Јевреја Егона Киша, који је веома течно говорио више европских језика, али је на тесту добио задатак да рецитује „Оче наш“ на шкотском галском језику. Он је одбио да то уради, због чега је био ухапшен. Овај тест је био велика препрека осталим потенцијалним насељеницима и тест обесхрабрења, због чега су многи одустајали од Аустралије.

Између 1901. и 1958. године, само 2.000 људи је радило тест и коначно је укинут Актом миграције, 1958. године.

Сања Мирић – Шакић