Пише: Красменко Кулаш, Мелбурн

Стара кинеска пословица каже „Човјек који може побједити друге – јак је; човјек који побједи себе самога – свемоћан је“. Чини ми се да је Ненад Јанковић алиас др. Неле Карајлић, један од таквих људи. У сарајевско крваво прољеће, ратне 1992. године, он је побједио оне друге тако што је одбио да буде њихова ратна икебана, односно монета за етно-национално поткусуривање муслиманске политичке елите у Сарајеву. Предосјећајући много прије других, али и као непосредан судионик гледајући националистичко-вјерско зло како свакодневно буја и надолази на његовом Кошеву а и широм Сарајева, направио је једини правилан и рационалан избор, склонио је жену и дијете на сигурно, да би потом и сам напустио град у коме је рођен и одрастао. Једноставно, одбио је да се ухвати у крвно коло – свеопштег лудила, мржње, међусобног сатирања и освете, које ће потрајати годинама.
Сарајевска махала, која је тешко објашњива категорија, осим ако ниси одрастао у њој, му такав избор није никад заборавила, нити опростила. Чак ни након дуге 22 године, кад је Неле на наговор старих сарајевских ахбаба побједио сам себе и с Јахорине, гдје је промовисао своју књигу, коначно сишао у свој родни град. Иако је Нелетов долазак у Сарајево био организован у тајности и под велом мрака, кад махала утихне, није узело дуго да неко провали вијест о Нелетовој посјети и за тили час учмала махала се трансформисала у вријући кара-казан. Локални башибозук, руља жедна српске крви, се искупила испред приватног ресторана у коме је одсјео др. Неле. Из узбујзурене, разуздане гомиле која се искупила испред, ускоро су се зачули повици, псовке, претње и позиви на линч мрског влашког пашчета, које се, замисли, усудило доћи у свој родни град да ремети убогу махалску идилу. У свеопштој дерњави и харлаукању нарочито се истакао братуначки, модернистички хаџи-Лојо, Емир Суљагић, који је преко свог твитера објавио сљедећи садржај: „Ми који смо преживјели нисмо све ово заслужили. Жао ми је само оних људи који су дали своје животе да би смеће које је позвало ово смеће и дочекало га у Сарајеву, било живо“.

Žao mi je samo onih koji su dali svoje živote da bi smeće koje je ovo smeće pozvalo i dočekalo u Sarajevu preživjelo. http://t.co/ky7ONeDMBF

— Dr. Emir Suljagić (@suljagic2014) February 15, 2015

Сад се вјероватно поставља питање, зашто сам у претходном пасусу окарактерисао Емира Суљагића као модернистичког хаџи – Лоју. За одговор на то питање треба се осврнути у не тако давну историју БиХ, тачније у 1869. годину, кад је из Бања Луке у Сарајево по налогу везира Османпаше приведен професор бањалучке богословије Васо Пелагић. Због поштовања које је уживао у српском народу, турске власти одлучише да га не бацају у тамницу, него га интернираше у сједиште православне митрополије. Кад се сарајевским махалама прочула вијест да је „опасан српски агитатор и бунтовник“, који не поштује турског цара ни ћесара, смјештен у згради митрополије, крвожедна, разуларена руља потурчењака се брзо почела окупљати испред зграде, призивајући крв. Кажу да је тад пред митрополијом, главни и најбучнији хушкач био неки шејх-луталица из околине Рогатице, по имену хаџи-Лојо. Забринути за Пелагићев живот, митрополит Дионисије и угледни сарајевски

Срби ургираше код Осман-паше да појача обезбјеђење око зграде митрополије што он и учини, распоредивши одред Турака-Анадолаца да штите српског трибуна од посрнуле, залутале браће у црвеним фесовима.

Чудна је то али истинита чињеница, парадокс пар екселанс, да су Србина Пелагића у главном граду његове рођене земље морали штитити регуларни турски војници од махалског бјеснила. Шездесет двије године касније, 1914., идентична реприза махалског лудула, овај пут је ријеч о млађаном Србину Гаврилу Принципу, кога су једва отели регуларни аустро-угарски војници од „братских руку“ које су хтјеле по кратком поступку да му пресуде. Ево и данас иста прича, као да смо стали у времену, као да смо читав вијек тапкали у мјесту. Поново неки нови хаџи-Лојо који се данас персонификује у лику и дјелу Емира Суљагића, пујће бесвјесну гомилу на једног у суштини надреалног, беневолентног доктора – комичара, музичара, глумца, пјевача, који никад није ни мрава згазио. Ако су овако побјеснили због Нелетове посјету Сарајеву, не смијем ни замислити шта би се десило да којим случајем онај прави др. проф. политичких наука Ненад Кецмановић, наврати на факултет гдје је био декан да обиђе своје бивше студенте.

Сав тај јед, безразложна мржња и зла крв коју Суљагић илити братуначки хаџи – Лојо емитује ка др. Нелету је ништа више него продукт вјековних, насљеђених предрасуда. Мрзиш некога јер је био и остао Србин, јер поносито носи српско име и презиме, јер је одбио да буде лутка на концу и да понавља ону идиотску флоскулу муслиманског ратног предсједништва о „пијаним четницима који с брда пуцају по Сарајеву“. А да је среће и свјесности требало би бити тотално другачије, требали би и сарајевска махала и Емир Суљагић, поштовати опонента који се храбро и мушки бори за оно у шта вјерује.

Опасно је и приземно стање свијести кад Суљагић који је један од водећих политичара у босанско-хрватској федерацији, тако отворено за Зену и пријатеље који су Карајлића дочекали у Сарајеву, каже „да су смеће и да нису вриједни да живе“. Ако се тако убитачан и поган језик користи према својим саплеменицима, можемо само замислити шта би овај братуначки мазлум – твитераш, који је стицајем ратних околности залутао у Сарајево, чинио Нелету, Кусти или осталим „неподобним“ Србима, који неће да кажу „бели“ муслиманској перцепцији ратних збивања из 1992-1995. Суљагићева отровна порука је класичан примјер зле крви којом су га у његовом забаченом подрињском селу (Вољавица код Братунца) задојили његова мајка, бабо, дедо и нана. Наш народ каже: „Каквог те бешика занина, таквог ће те мотика закопати“. И заиста, фрустрирани, искомплексирани дошљо у Сарајево, Суљагић, док се пењао политичко-каријерном љествицом, мање-више је успјешно прикривао ту своју тамну карактерну особину, али кад-тад човјек покаже своје право лице. Његов злокобни, мрзитељски твит осим што огољава његово ружно, (не)људско лице, је уствари лице и наличје тј. добар показатељ онога у шта се Сарајево трансформисало губитком Кусте, Нелета, Бреге, Чоле, Ђуре, и доласком разно-разних Суљагића, Шабановића, Орића, Ганића.

Суљагићев непримјерени напад на Нелета и Зену и начин на који је он то урадио, уствари више говори о њему, него о људима које је напао. Језик који је кориштен у том несрећном твиту показује једну карактерну црту човјека који се тотално одрекао својих моралних корјена. Човјека који је погубио етичке и моралне стандарде и постао пука политичка карикатура која је сама себе осудила на живот у мржњи и злоби. Нек му је са срећом, свако кује своју судбину, али по мом скромном мишљењу такви људи се морају зауставити, на овај или онај начин. Да је рогатички пустахија хаџи-Лојо био заустављен 1869. године кад је кидисао на Пелагића, не би поново искрснуо у Сарајеву у зиму 1871-72. и покренуо још већу, насилну агитацију против завршних радова на куполи нове српске цркве, подјаривајући муслимане против Срба, тврдњом да је торањ цркве надвисио Бегову xамију. Хаџи-Лојо ће годинама послије дивљати по Сарајеву и иживљавати се над слабим и немоћним, да би његово силништво кулминирало 14. аугуста 1878. кад је без икаквог разлога, из чисте објести, убио младог Србина Сокнића из села Лужани. Овај братуначки твитер хаџи-Лојо, Емир Суљагић, није ништа бољи. Ако му се не стане на пут, он ће првом опортуном приликом прећи са злих ријечи на зла дјела.