Дејан Цукић, музичар, рок новинар, преводилац, представиће се љубитељима доброг звука у Аустралији, где ће, уз акустичну гитару, извести своје највеће хитове. За Српски глас, прослављени музичар говори о култури, музици, турнеји…

– Заједно са бендом Ван Гог, путујете у Аустралију, где ћете се представити публици?
Радујем се посети Аустралији. Имам доста пријатеља и родбине, који су расути по континенту. У питашу је акустична свирка, којом ћу, верујем, успети да добро загрејем публику, а након мене наступиће група Ван Гог.

– Свирке овог типа су честе и у Србији?
Да. Ја највише радим преко зиме акустичне свирке. Развио сам један, потпуно другачији, приступ програму, где сам стекао утисак да се публика доста добро забави. Та варијанта кад си сам, допушта једну врсту спонтаности, коју је немогуће имати са бендом, када су неке ствари увежбане. Зато ретко и могу да одговорим на питаше какав ће бити репертоар управо због те интеракције са публиком. Наравно да ће окосница бити моји највећи хитови, али у зависности од атмосфере и с обзиром да се бавим и историјом музике, како стране, тако и наше, видећу и шта још може да се убаци.

– Од недавно се на РТС-у приказује емисија Три боје звука, која је изузетно добро прихваћена од стране гледалаца? Ви сте дали низ корисних савета и учествујете у шеном стварашу?
Ја сам део екипе. Позвали су ме да помогнем око сценарија. Пишем најаве, сугеришем питања за госте, као неко ко ипак има доста искуства. Мислим да је емисија врста културолошког помака и то не само у Србији, него и у читавом региону.

– Колико нам фале такве емисије?
Ово је једина емисија у којој се може чути извођење уживо, али и квалитетно забележено, јер се ради у најбољем РТС-овом студију, са сјајним репортажним колима и што је најважније, са најбољом репортажном тонском екипом. Веома је битно што се промовише ауторска музика. У време када су телевизијске канале преплавили шоу програми, где се стално изводе обраде и неко неког имитира, у различитим облицима, ово је прилика да се у најгледанијем термину прикажу бендови који стварају своју музику.
Иначе, шоу програми су светски проблем. Стално прежвакаваше истог. Не гледам на то добронамерно. Мислим да је то један лош систем. Постоји пуно младих аутора. Не верујем да су неки раније били бољи, а сад су лошији. Данас људи не добијају прилику да се развију, што је најбитније. Не могу да покажу оно што раде, а то је најбољи подстицај за ствараше и успех. Битлси да нису успели са „Beatles She Loves You“, не би направили ни касније хитове. Можда би свирали у неком пабу. Тај недостатак могућности да млади бендови осете неку ширу сцену представља велики проблем. Треба им пружити шансу.

– Мислите ли да ће се нешто променити?
То не можемо да знамо. Велика инекција нашој сцени у време кад сам ја почишао била је масовна прихваћеност. Та нека генерација пре нас, говорила је да нам је лако у том тренутку, а генерација после нас да нам је било лако. Људи су постали скучени, другачији, али не само код нас, него у свету. Више је затворености, осећаја угрожености, ксенофобичности. То је постало глобална ствар.
Искрено, нисам оптимиста. Сумшам да ће владајуће структуре у музици дозволити да се музика отргне контроле и почне да шаље поруке.

– Да ли имамо довољно бунта?
Зависи шта сматраш бунтом. Стонсе називају стално бунтовницима, међутим они су се једино бунили против пореза. Због тога су се иселили из Енглеске, што им је био врхунац бунта.

– Урадио си велики број интервјуа са познатим музичарима. Да ли си код ших приметио неку заједничку црту?
Американци су, мислим на музичаре, врло једноставни и пријемчиви. Са шима никада никакав проблем. Сретнеш неког од њих у хотелу на рецепцији и он каже да наручиш кафу и долази. У Енглеској праве мистификацију. Резервисани су.
Ипак, оно што је свима њима заједничко јесте страст према музици. Навешћу пример Кита Ричардса, чију сам аутобиографију преводио. Стекао сам утисак, поред тога што он важи за човека кроз чији организам је прошла највећа количина различитих врста дрога, он је увек био музичар. Бити наркоман значи да ти је дрога центар света. Ричардс пише о музици за коју се хвата да би се извукао или отргао.
Можда је и то препорука за младе људе, који се баве музиком, али и нечим другим. Потребно је да пронађу ту неку страст у себи, нешто креативно, чиме ће се бавити и у шта ће веровати. То ће увек чувати од највећих искушеша.

– Ви сте, за толико година бављења музиком, концерата и гостовања, сигурно имали много искушеша. Колико је тешко одолети им?
Не мораш да одолиш сваком. Битно је да им се не покориш. Сви ми трагамо за неким миром. Општа тема блуза, па и рокенрола, јесте повратак кући. Не верујем да се буквално мисли на повратак кући, него на повратак неком свом душевном миру. Када нађеш свој пут, љубав… Драго ми је што сам упознао много занимљивих страсти и особа, али кад се вежеш за једну особу за коју знаш да би је твоје неверство повредило, онда се врло лако сачуваш од тога. Битно је да ништа не постане јаче од тебе, да не управља тобом.

– Какве су нам музичка и културна сцена у Србији?
Не правим неку велику трагедију, што се тиче музике, јер рокенрол није више популаран као осамдесетих. Долазе нове генерације. Овде је увек ствар била окренута за просте и једноставне тржишне системе, па смо и навикли на то.
Са друге стране култура је некад била негована. Данас су чудни критеријуми како се добијају те цевчице за живот. Постоји неко озбиљно несналажеше.
Култура је највећа жртва транзиције. Она је идентитет једног народа. Људи не схватају да живимо у 21 веку и да није битно да ли нека земља има 20 или 10 милиона становника. Људи који живе у Аустралији једнако су део ове земље. Комуникација постоји. Веома је битно да духовни идентитет једног народа буде саздан на култури, а не на некултури.

Разговор водио Славиша Павловић